понедељак, 18. мај 2020.

Богдан Милановић-Крајишник - Пјесме

Богдан Милановић-Крајишник




Ето нам опет неумитна смрт леденом руком свали у мрачан гроб једног примјерног омладинца родољуба: у приморском граду Улцињу 12 т. М. испустио је своју поштену српску душу наш млади пјесник Крајишник у најбољем јеку снаге — 25-ој год својој.

Рођен у Бос. Петровцу, покојник је, од како га је српска мајка пасом опасала, па до пошљедњег куцња срца свог, сав млађан живот, пун јада и чемера, провео у буђењу духа и свијести рода свог. Он му је пјевао. Пјевао му је пјесму побједну а пјесма му се лила из срца, лила се из животне борбе и искуства. Пјевао му је прошлост, а тјешио вјером у сретнију будућност, у коју је и сам тврдо вјеровао:

Jа вјерујем тврдом вјером
У будућност рода свога;
У слободу погажену
На сред поља Косовскога!

Ја вјерујем плам витештва
Да још жари српске груди;
Ја вјерујем да ће опет
Српска зора да заруди

Ја вјерујем - вјера моја
Није слаба, није мала –
Ја вјерујем ускрснуће
Потиштених идеала...

На косовска тужна поља
Заблистаће св’јетли храми,
Одјекнуће гласна звона
Укопнице ропству, тами.

Из гробова косовскијех
Порастиће љути лави,
И јуначки Обилићи
Наставиће путе слави. -

Да оснаже свеле груди,
Што их црни тиран слама,
Да пропоје пјесма света
На развале српског храма.

Ја вјерујем тврдом вјером, -
Вјера моја није мала;
Ја вјерујем ускрснуће
Потиштених идеала...


Оваких пјесами, овијаних правим духом искреног родољубља, ми у Крајишника сретамо махом, и оне нам најбоље говоре, каквим је жаром љубави пригрлио био свој мили српски род. Млађан пјеснички дух, усколебан викором околине, мути се, удара о млаз народне биједе и недаће, слаби у издржљивости: гуши се она заносна драж, којом се сам одушевљава и друге заноси - пјесник очајава:

Живота су мога огорчени дани,
Усахнуо извор радости и среће. –
У свијетлом храму пријатељства чедног
Кандило се гаси и трну се св’jeћe.

Изумиру гласи искрености рајске,
Као одјек звона кроз тишину свету;
Ивнурена љубав, прегажена срамом,
Одбјегла је на в’јек са очију св’јету.

За живоута је Крајишник издао двије књиге својих скупљених пјесама, већином ганутних рефлексија. Налазимо их и веселе природе, у којима дух пјеснички лелуја се кроз поток и дољу, кроз шуму и гору, ведри се, кријепи, пун је љубави, јер говори језиком уловљеног срца.  – То му је мелем у данима искушења:

По сред муке, по сред бола,
По сред туге, по сред јада –
На мом небу суморноме
Блиста једна свјетли нада

Посље дуге црне ноћи
Рујна зора св’јету хити;
Посље јада, посље бола -
Та и ја ћу сретан бити;

Ти ћеш, злато, моја бити,
Именом се мојим звати,
А ја ћу те тако љупко,
Тако њежно миловати.

Стихови нијесу мршави, мисли нијесу натегнуте, он нам је лак, природан,
није досадан, и ми не можемо да не замјеримо свима оним модним новијим
“приказивачима“, да их тако назовемо, који се зарано мргодно пењу на критичку трибуну, па онако горопадно намјерно сатиричким бичем хоће из основе да убију дух и вољу наших млађих раденика на доста сиромашној њиви наше умјетне књижевности. Критика је неоцјењиво благо науке, али, руковођена злобом и пакошћу, грозан је тајанствен срп што убија клицу Богом даног самониклог сјемена – не да му да се испољи.

Клица оваког пјесничког талента избила бијаше и у нашем непрежаљеном Кријишнику, па јој ето Усуд не даде да се ојача и развије. Но у сваком случају он је за кратко вријеме, а шта су 25 година јадног живота! — доста задужио свој благодарни народ, који га задржаје у лијепој успомени. Ово нека у неколико утјеши ојађелу Милку удовицу, на чијим рукама и испусти своју племениту, поштену душу.

Почивај мирно, драги Богдане, далеко од сујете и злобе људске, у њедрима измучене слободне земље, коју са истински, од свег срца вруће љубио, а она те као рођеног сина примила!

Мир праху твом и вјечан спомен!..

Пер....ћ













Mihovil Pavlinović - Što ja želim?






Što ja želim?

Što ja želim??... moga roda
Vidit zoru boljeg dana;
Vidit što Bog nami poda,
Da ne otme ruka strana.

Želim ime da procvjeta,
Naše ime uznosito,
Od kraj do kraj biela svieta,
Da postane glasovito.

Želim jezik majke moje,
Umom, srcem da odliegne;
Da mi bratac pozna svoje;
Tudje dvore da odbjegne.

Želim život, život rodni,
Da postane cviet Slovinski;
Što nam do sad tudjin odni,
Da povrati sklad bratimski.

Želim kapu crljeniku,
Da mi resi glavu bratsku;
Želim vienac trepetljiku,
Da okruni djevojačku.

Želim kolo da igramo
Slično, složno, stope jedne;:
Da brat brata zagrljamo,
Majke jedne i t r o j e d n e.

Želim pravdu, božju slavu,
Da se vrši carstvo sveto;
A Slovinsku pustu glavu,
Da već mine robstvo kleto.

Koje mogu ljudske oči,
Već gledati bratske jade?
Koga tuga neukoči,
Uz te smradne turske gade?

Joj, moj rode, tužni rode,
Nijel’ tebe skamenila?
Kud sloboda tvoja hodè
Kad je tudju zamienila?

Tudjin za te i nepita,
Nego kad se s’ Turci gadja;
Da mu bolja dadu mita,
Da te jarmu njim podvadja.

Branio te, rode tužni,
Naš Bog mili, tih prijatelja
Sami će se tvoji sužnji,
Branit svojih neprijatelja!

Eto mojih živih želja,
Eto za čim čeznem, venem
Srcem ovim ponositim,
Srcem tvrdim, uzgoritim
Na ljepote,
Na divote,
Što ne dišu dušom tvojom,
Što ne nose ime tvoje,
Što ne zbore rieči tvoje,
Oj Slovinski rode moj!
Rode moj!

U Podgori na Miholja.      M. Pavlinović



“Орлић” 1866.








Миховил Павлиновић - Збогом на одласку пут Црне Горе (Попу Јовану Сундечићу)







Збогом на одласку пут Црне Горе
Попу Јовану Сундечићу *)
од побратима М. Павлиновића.

Хај полети, мој соколе сиви,
Хај полети уз клисуре љуте;
Ту је теби мило самовање,
Ту је теби старо царовање;
Око, крило, грло бистро-сјајно.
Висје, поље, брђе завичајно.

Сретно, пођи, Иво, побратиме,
Добром срећом, бољој постојбини!

Ја ти немам споменка ни дара,
По којем би мене спомињао;
Него прими збогом побратима
Да се братски браћа спомињемо.
Док се опет браћа састанено
у сродному колу Југовића! –

Ти са десне а ми ћемо с л'јеве:
Окупљајмо и тамо и амо;
Грло, пјесму, слово улагајмо:
Раздробљено вијмо и слагајм:
Поскочит ће коло једнолико,
Једнолико стасом и узрастом,
Једнолико оком и погледом,
Једнолико рухом, и одјелом,
Једнолико срцем и ум'јењем,
Скоком једним, једномишљенијем.

Залуду се дигли мразиоци,
Са своијем тамним ратилима,
И странпутни свјети изродица,
И братимске издаје проклете;
Скокнути ће коло Југовића,
Ужеће се и Словинска свића.

Хајде збогом Гори-Црној
Тврдој нашој заклоници.

Ту недопри Турска сила,
Ни латинска мудролија;
Ту се братски братом зове,
Ког нам мајка породила.

Ту је мудрост и светиња
Жив'јет, умр јет, побједити,
За крст частни, за слободу
Све на св'јету прегорити.

Ilа погледај, сив соколе,
Са високе Црне Горе,
Кроз прамене магле густе
На све наше стране пусте:
Гдје долинах снопље лежи,
На крстине накладано,
Уза снопље братска чела
Топузином измлаћена.
Викни, кликни, пјевац буди
Роду своме затурену,
Од некрста утњетену.

Дед! погледај сињем мору
Штo-нo Ловћeн нaдхитио;
Па када му сунце пане
У дубоке те долове,
Хитај поглед, пјесник-сами,
На Словинско те приморје;
Сјетно, мило, срце пуста
Међу своје пријатеље.
Па тад гађај пјесник-срце,
Гдје нас т’јешти, што вас пр’јче
Викни, кликни, пјесном милом,
Каквим ћемо напред дилом.

Кошуљу си превисио,
Освету си изпјевао
На Турчина дин-крвника;
Пјевај клетву одметнику,
И народном злокобнику;
Пјевај љубав једнородну,
У имену и знамену;
Пјевај пјесму новог-в'јека:
"Имe, знаме окупљајте,
Старе шурке одбацајте.”
Тако, тако, ти прихвати,
Све ће с тобом запјевати.

Запjeвaт ће редох горе,
Уза ње ће букнут море,
Земља земљу дозивати,
Брдо брду одлигати;
Хоће капа капу звати,
Кам'да неће пуста срца.
Којим тече једна крвца?
Кам'да неће руке саме
Погодити братско раме?

Па кад врнеш поглед мирни
Ilа кршеве Црне-Гope,
Узми св'jeћy Владичину,
Што но гори на Ловћену **);
Па је снеси, свештениче,
На Цетињске дворе б'јеле;
При њој пиши ти гласнике
Накрст дому рода свога,
Од јуначке Горе-Црне;
Пред њом читај књиге ситне
За брђане мученике.

При тој св'jeћи умјесеној
Наших пчела родним соком,
При тој св'jeћи ужеженој
Србске душе чистим пламком,
Разаће се тамне тмине,
Што су нам се удомиле,
И кроз туђи бл'jеск јалови
Све то веће загустиле.

Тад ће синут наше знаме
У тој мудрој људској књизи:
Тада неће капа бити
Неум'јења груба знака,

Нит ће срце јунацима
Само куцат под токама:
Него ће се народ звати
Свог имена и одјела;
Народ дивни особити,
А у људству гласовити.

Па како-но данас сјају
У пропасти нашег дома,
Црногорска брда дивна;
Гдје се бори, крвца лије,
И како се барјак вије,
Црногорски данас први
За крст частни, за слободу;
Тако ће се Црногорској
Име знати Књизи првој;
Јер је она горски в’јенац
Сродних писац почимати;
У том в'јенцу л'јепо име,
Moг' ће побре засијати

Збогох дакле, приб'jeг ходи,
Јер те Божја рука води,
Слободњака, поштењака,
Родољуба, зор-пјесника
Гдје слобода настави се
Гдје поштење добива се,
Гдје се пјесма сама ори
По слободној Црној-Гори. -


*) У Бр. 95. “Narodnogu Listа” год. 1864.


**) Петар Петровић II. пјесник Горскога Вијенца, би сахрањен на врх Ловћена, у ново саграђеној црквици.



“Орлић” 1866.