Пред
падом Једрена
Вазда,
кад би где писнула труба
Ко оро
небу летео је смело;
Освета му
је била свето дело,
Освета
тако крвава и груба!...
Најзад ко
део гвозденога стуба
Охол је
стао пред Једрене бело,
Ал’ тад
му туга згрчи биће цело,
Пред
падом овог горостаса – дуба!
Ај, џине,
царе трију силних мора
Зашто ти
чело тако пуно бора,
Зар
младост неће повратити снове?
Зар ових
дана, цветају руже
Да с
мунарета хоџе ти протуже
Вај, за
одласком деце пророкове…
Младен
Ст. Ђуричић
“Балкански
рат” бр. 9 1913