Југовићи

 

 

Југовићи

 

Девет белих повише се пера,

Девет тешких копља коштуница

Спустише се, кад Југ Богдан крете.

Смрт на поље замагљено слете;

Крвљу плину и Лаб и Ситница.

 

Јек захвати Чечан до Звечана,

Косово се у крв људску пови.

А кроз лелек дубок глас се чује,

Стари Јуже то пољем кликује.

“За мном, децо, моји соколови!”

 

Они бледи к’о звезде јовањске,

Послушаше оца без уздаха

И мачеве љуте повадише.

Девет муња у једну се слише;

Смрт полете, на рез јој узјаха.

 

Тама зави... Заурлаше вуци,

То Бајазит с Анадолом паде.

Црне пољем залајаше ђорде...

 - И кад дивље прохујаше хорде

Југовића у крви нестаде...