Од Хомоља Живко

 

 

Од Хомоља Живко

 

Лаб три вала на обалу пљусну,

Бесан старац на дивљем зекану

Кад потеже тешку топузину.

Љуљну пуста, под њом земља зину.

…Из балчака капља крви кану.

 

Тресе ветар змијовите брке,

Дими брада врх тока к’о магла,

А бес смрти у очи наврла.

К’о ноћ мрачан, сав крвав до грла:

За њим бура с громовима нагла...

 

То пастири с брегова хомољских

Службу служе ужижући муње

По Косову, куд прођоше они,

Никад више песма не зазвони,

Нити горско зазелени жбуње.

 

И стигоше тако до Сазлије,

Ту поклецну стегоноша Ивко.

Ту још једном крв потоком плину.

И кад задња српска сабља сину

-         Мртав паде од Хомоља Живко...