Божо Ловрић - Ноћна сјена

Ноћна сјена

Ко празна сјена свемира

на небу мјесец бл’јед,

под њиме раван цакли се

и шкрипи крути лед.

Свуд пустош – само бијели се

у даљи стари двор,

пред двором голем самује

и шути мрки бор.

Божо Ловрић, Минхен

Босанска Вила бр. 11   1909.

Драгољуб Филиповић - 26. новембар 1918.

 26. новембар 1918.

Мрк и мрачан, као дан облачан

На врх горе бесан витез стоји;

Тешка сабља звони му у руци.

Крај њега су из горе хајдуци,

Крв поганска доламе им боји.

Док из даље гракћу гавранови

И вук вије из пећинског мрака,

Пусте чалме леде се по стењу.

Крв пљуснула по горском камењу;

Табор лежи сломљених Турака.

А из даље, с горе Романије,

Где се муње с верховима сплићу,

Глас одлеже Старине Новака:

“Здраво да си, челенко јунака,

Сабљо наша — Петре Мркоњићу!”

Драгољуб Филиповић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 

децембар   1980.

Јов. Рогановић - Пјесма пјеснику

Пјесма пјеснику

Пјеваш ружи – њеној роси.

Пјеваш цури – њеној коси;

Пјеваш гори – њеном бају,

Пјеваш зори – њеном сјају.

Пјеваш вили – пјеваш другу,

Пјеваш вису – пјеваш лугу;

Пјеваш сунцу – пјеваш зраку,

Пјеваш небу и облаку.

Пјеваш луни – пјеваш муњи,

Сваком гаду – сваком смраду;

Свакој тици – свакој слици,

Ал не пјеваш неправици! –

Праг                                 Јов. Рогановић

Босанска вила бр. 3    1894.

Милисав М. Рајковић - Зета

Зета

О света Зето, краљице наша стара,

У твоме ђердану од бисера чиста,

Што га Србин, горди, кроз векове ствара,

Алем камен драги као сунце блиста.

Из јелека Твога сливена од крви,

Витезови српски озидаше славу.

Кроз Суторман тврди осветници први,

Краљевини дичној крунисаше главу.

Сада ниси, више, малена и сама,

Па из српске куће, мајко, да те гоне.

Заборава не сме да Те крије тама

И да деца твоја вечно сузе роне.

Милисав М. Рајковић

Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’

Децембар 1958,

Ана Бугариновић - Земље цара Шћепана

Земље цара Шћепана

Широко поље зелено,

На њему расте жут јаблан;

На јаблан пада црн гавран.

Отуда иде цар Шћепан

И носи златну стријелу,

Шћаше га царе  стр’јељати,

Стаде се гавран молити:

“Немој ме царе стр’јељати,

Ја ћу ти царе ваљати.

Твоја је земља широка,

Да ходаш и три године,

Не мореш краја видјети.

Ја ћу ти царе казати,

За мјесец дана или два,

Све твоје земље до краја.

Кроз њих теку ријеке:

Марица кроз Југовију,

Бојана кроз Арбанију,

И Рашка испод Пазара,

И Зета изнад Приморја,

Морава кроз Шумадију,

И тиха Сава до Босне,

Дунаво покрај Земуна,

И Драва вода славонска,

И брза Тиса банатска,

Ситница покрај Косова,

Косово све до Јавора,

И с десне стране извора.

И Дрина вода зелена,

До жупе покрај Посавља

И Босна испод Игмана,

Кроз Босну земљу протиче;

И брза вода Неретва,

Границом Босне поносне.

Забиљ. од Ане Бугариновић Н. Т. К.

Босанска вила бр. 1    1904.