Себри

 

 

Себри

 

Шину муња, чу се шкргут ребра

Црне земље. Гавран у вис штуче.

А кад кобно запишташе себра

Перне стреле, гром над Шаром пуче

И с небеса тешка суза кану.

Олуј рину низ мрачну пољану...

 

Крст заблиста... Бледи, тужни, боси

С песмом коју никад нису знали,

По косачки кад се поље коси,

Кретоше се. Крв им ноге зали,

Муња бије из тавног облака,

А крв пени с крстатих балчака.

 

Тама... Страва... А кад подне паде

Крај дервиша и царских једека.

Црн калуђер Богу душу даде, -

Крст потамне... Преста бојна јека,

Само пољем студен смрти реже,

Где честити царски себри леже...