Д. Рајковић - Србијо мајко

Србијо мајко

Твоју децу нејаку, неуку, голоруку,

Бацали су пред ватрене бункере

Срема;

Твоје најверније синове и кћери

Гонили су немилице,

Ко дивље звери,

И поносили се пленом после крвавих такмичења;

Древне међе твоје комадали су на пању

Партијске касапнице;

Твоју цркву, православну, прљали су блатом

Поруге и понижења;

А ти си ћутала, ти си гутала неправду,

Србијо тужна.

Милионе су развејали бедом, у печалбу,

У аргате, амале, судопере, факине;

Следили су им џепароши, пробисвети, свашточине,

И проститутке,

А ти си гледала, избезумљена, ћутке,

Како се српска жена,

Осрамоћена,

Распада подземљима Франкфурта и Париза.

У име твоје,

Опросили су све градове Запада да се домогну девиза,

И осудили и праунучад твоју на беду од колевке,

Да би се они, јамари осиони,

Што боље награбили пара,

Да би пировали, и светом путовали, и виле куповали

И своју децу на страни школовали

И све то

Уз хвалисање бестидно.

Србијо мајко, боле ме ране твоје!

Ране твојих напуштених њива,

И метиљавих стада,

И непокошених ливада,

И подивљалих винограда,

И аветних фабрика,

И отуђеног мора.

Боле ме све ране твоје, али једна највише,

Рана неизрецива, дубока,

Рана безмерна, чемерна,

Сев ископаног ока,

На срцу врч врелог олова,

Вапај Косова.

Раскомадали су ти тело изроди! Сад ти продају душу

Арнаутима.

Хоће да те лише твоје легенде, твојих снова,

Твојих витезова,

Твога Косовског Храма!

Хоће да те одвоје од Кнеза Честитога,

Од Обилића,

Од Ивана и Милана,

Од Косовске Девојке и Југовића,

Од Страхињића Бана!

Смета легенда хуљама!

Хоће да те претворе у љуштуру, Мајко,

На ветрометини Балкана,

Јер ти им реметиш бескрајне гозбе у опљачканим вилама,

Јер и само име твоје за њих је

Анатема.

Твоје горе су вазда скривале велике тајне,

Змајеве и јунаке и посестриме виле,

Хајдуке, бунтовнике и осветнике љуте.

Легенда и стварност твоја истим, се брдима криле...

Да ли већ чујем, Мајко, ход осветничких чета?

Ил то су дрхтаји срца и само жеље жарке?

Ипак, нешто се дивно твојим брдима збива:

Буде се савести српске и виле Слободарке!

Да ли то Косовски Божур опет срцима цвета?

Да ли то Милош, у нама, свете освете снива?

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“