Д. Рајковић - Где се орлови гнезде

Где се орлови гнезде 

Драшку Брауновићу

Пред тобом туга збега. За тобом реч векова

Откад твој предак крену са северних висина

Из свог лужичког гнезда, на зов крви и снова,

Да служи Немањиће на двору Милутина.

А кад честити Кнеже заветну војску маче

Тамом Косова стравна, цвет српских соколова,

Твој прадед беше с њима када се борба заче-

С бојном су песмом лила крв деца Браунова.

Морачом бесни хорда. Пут Манастира кани

Да кров оловни скине и да ризницу хара.

И ту твој прадед стиже да неотступно брани

Краља Стевана лавру од турских зулумћара.

А кад се раја диже и српство заталаса,

Ту није било двојбе - смемо ли или можда -

Крв твоје крви крену светлима Старог Раса

Да сретне Карађорђа, већ легендарног вожда.

Одјеци с Вртијељке, Грахова, Вучјег Дола,

Брдице, Тарабоша, Мојковца славе вечне,

Извори усхићења и поноса и бола,

Химне негдашњег српства, заносне, недоречне,

Брујале су у теби са прадедовским билом

Као вековна струна што опија и снажи

И док су други клекли пред нечастивом силом,

Ти си кренуо светлу - своме хероју Дражи.

И на том тешком путу и успона и пада,

И младалачких снова и јаве мучеништва,

И прослављених чета и разорних нада,

И бодљикавих жица и туге избеглиштва,

Ти си служио српству к'о што су срцем верним

Служили твоји стари, где се орлови гнезде,

И још си за живота жртвама неизмерним

Са трновите стазе дотак'о челом звезде.

4. марта, 1998.          Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“