Д. Рајковић - Из очаја

Из очаја

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда.

Како су језива само! Ко запуштене ране.

Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,

А цркве тугују празне - потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве;

Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,

Док српско име и веру, две драгоцене жетве,

Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео;

Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;

Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,

Притисла му је кости - паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,

Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!

Зар га схватају они, зар га волети могу

Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,

He одзива се нико са ових смрзлих стена!

Да л се још једна звезда моме племену гаси?

Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?...

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,

Да све ово што рекох, ипак, истина није,

И да визија моја, и трагична и ружна,

Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море /ах, само реци, брате!/

Сванути хришћанско јутро с пламених видика,

Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,

Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“