Д. Рајковић - Из дна срца

Из дна срца

Пружимо један другом, без двојбе, братску руку!

Загрлимо се опет као некада - нежно,

Јер време тече лудо и у свом кобном луку

Носи загробна једра за све нас - неизбежно!

И нико неће знати да смо искрено хтели

Да обновимо кумства и пријатељства стара

И да слушамо скупа, овако оседели,

Химне, радости наше, из празничких олтара.

С ким ћемо венце вити, са ким делити тугу,

Коме се поверити у црне сате, брате,

Ако се затворимо сваки у своме кругу,

Где нас злураде очи с подсмехом таштим прате?

Мудри народи знају да себи нађу лека

После тоталног рата, чак после Хирошиме,

А ми се међусобно гонимо четврт века,

Иако све нас веже - вера, и крв, и име.

Чему трвење слепо, скупи процеси нашто,

И беспредметне распре по вечно истој теми?!

Данас се деца наша у чуду питају зашт о,

А хроничар ће сутра пред сценом да занеми.

Зато приђи ми, брате! He колебај се, крени!

Први корак је луча на нашој странпутици!

Ако се разиђемо - бићемо поражени;

Ако се помиримо - скупа смо победници!

Прими ми руку, брате, па нека звона јаве

Са задужбина српских васцелим земним шаром

Да се сви Срби листом, потомци Светог Саве,

Ко једна душа моле пред заветним олтаром.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“