Д. Рајковић - Безумље

Безумље 

Је л ’ истина што чујем? Је ли могуће роде,

Да изабрасмо јарам и пепелишта тмине,

Да нас тиранин опет с истих буњишта воде

У нова безакоња и нове развалине.

Немамо никог бољег - чује се рефрен бедни!...

Зар смо заиста пали на тако ниске гране

Да нас нечовек води у очај безизгледни!..

Док другом младост цвета, нашом се гробља хране.

Понижен до бола, у беспомоћном јаду

Дижу руку на себе Београђани стари,

А харамије с фронта, у престоном граду,

Коцкају с опљачканим. Да л’ ико за то мари?

Немамо никог бољег!... Роје се избеглице

Око казана глади к’о сенке Трећег света,

А на домаку беде - разврат и коцкарнице!

Да ли то ико види? Да ли то иком смета?

Сви нам мостови пали. Свуд се граница мрви

Откад суседе своје ударисмо на муке;

Осветом опијени, огрезли у крви,

Па је и Господ добри од нас дигао руке.

Немамо никог бољег!... Земљом безумље влада.

Све честито и вредно већ неповратно тоне

У безнађе, у беду, у агонији јада,

Ал’ не чују се звона да на узбуну звоне!

Децембар 1993.                             Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“