Д. Рајковић - На прузи крај Љубића

На прузи крај Љубића

Беби Маринковић у спомен

Често мислим на тебе кад ме револти гуше,

Мада те у свом веку никада нисам срео,

Ал’ су ми добро знани очаји твоје душе,

Кад се на тебе, нежну, обруши свемир цео.

Многи су пред злом клекли ил’ му служили

бедно,

Ал’ ти си расла, Бебо, у дивном српском дому,

Зато и није могло девојаштво ти чедно

Да појми грозну стварност у послератном

слому.

Све су вам опљачкали чопори бољшевика -

Фабрику, кућу, земљу. Ништа остало није!

А кад везаше тату к’о друмског разбојника,

Твој чедни свет се расу тминама агоније!

У јеку српске ноћи осудише ти оца,

Хероја с Колубаре и са албанских страна,

Сведока тужног Вида, солунског прегаоца,

Што је хрлио с четом на врх Кајмакчалана!

Осудише ти оца, а с њим и тебе саму!

Док су штафете срамно хитале ливадама,

Ти си тог кобног јутра видела, к’о у раму,

Само очеве руке згрчене лисицама.

И опхрвана болом што горка немоћ буди,

Тумарала си пољем крај потока и луга;

Све је нестварно било - и природа и људи,

Све докле мутном оку не указа се пруга.

И неки чудни осмех прели образе сиве,

Јер се са јеком воза задња препона мости;

Бацила си се к’о сен испред локомотиве

И тихи вапај мину - мајко мила, опрости!..

Од тог трагичног дана на прузи Kpaj Љубића

Прошло је пола века, али још гори рана,

Јер ти си, Бебо, једно од оних дивних бића,

Што су болом и жртвом и песмом овенчана.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“