Д. Рајковић - Милица

Милица

Ласте драге, веселе комшинице моје,

Опет сте стигле са далеких видика,

Опет ме будите цвркутом у румена свитања!

Као и увек,

Ваша пролећна лирика

Превија утехом ожиљке са мојих вечних лутања

Можете ли ме помоћи у недоумици,

Ласте миле?!

Хтео би да пошаљем поруку малој Милици,

Али не знам како!

Она живи далеко преко много обала,

Крај једног чаробног жала,

„Где цвета лимун жут: “.

Иако мала,

Она већ разуме шапате мора,

И тајанствене разговоре дрвећа у шуми,

И уздисаје стаситих гора,

Кад им маћеха Бура рашчупа косе пролетње.

У јутарње шетње,

Она прича са рибама и милује детињасте делфине

И зна им многе тајне:

Њихове радости и стрепње,

И бол удице оштре и тугу рибарске мреже,

И страх од ајкуле Свашточине;

Чак ни стидљиви морски—коњићи од Милице не беже,

А галебови јој машу у поздрав са пучине.

А кад дан пролећни мине,

Видећете је малу на једној каменој плочи

С ћилимом од маховине.

Ту често сањари она и чека своју нимфу

Да јој исприча још једну бајку,

Или трагичну збиљу о злодуху Земљотресу,

Што је у пијаном бесу

Смрвио камена тела

Многих градова и села.

Када се пролећним сводом навуку сенке туге

И старац Олуј проспе мехове града и кише,

Видећете је малу, са жутом врпцом у коси,

На дну процвале дуге.

И док је дуга у цвету,

Милица бере руже, најлепше руже на свету,

За баку и за маму...

Крените ласте хитре док трају снови и мај,

Крените у цик зоре,

Јер далек вам је пут,

А кад стигнете тамо, на оно опојно море,

„Где цвета лимун жит“,

Видећете је малу……

Купи шкољке по жалу,

У коси јасмина цвет.

И реците јој онда да је искрено волим

и често мислим на њу.

Она разуме птице, и цвркут, и осећај тај

И примиће вас нежно, с очима пуних звезда,

У топли загрљај.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“