Д. Рајковић - Четири авети

Четири авети

Из поеме — Пролеће 1945. —

... Капије су се отвориле широм

Пред колонама што се бедне вуку;

Срећни се ките пролећем и миром,

А нас робове хоће да дотуку.

Туга ме гуши. Сапутница стара,

Оловна, тешка, са дна душе рида;

Цео мој свет се у прње претвара

На вратницама тужнога Шент Вида.

He видим нигде речи опомене,

Али их читам са стражарских лица:

— За нас су наде вечно изгубљене,

Када зађемо иза ових жица.

Страдања нова и тамница ова

Са страница су Пакла Дантеова.

Ту авет глади, провидна и сива,

Опале косе, издужена лица,

Са сваког краја вреба, алапљива,

Да се дочепа последњих мрвица.

He видимо је, али знамо, ту је!

Прати нас ко сен, грабљивица стара;

Око наше се супе облизује,

Али је нема у мензи стражара.

И сваког дана постаје све већа

И све је ружнија што је мање хране;

На њеном путу овога пролећа

Остаће многе кости оглодане.

Ту авет сумње. Прилази из таме,

(Увек је онде где и поражени),

И када клонем у ноћне осаме,

Она, мој двојник, обраћа се мени:

— Чему сва борба и чему сви јади!

Твој свет је само прошлост, пепелиште;

Сада скапаваш од туге и глади,

А већ сутра ћe с тобом на стрелиште!

Да си повио шију, Дон Кихоте,

И оставио јамаре на миру,

Избегао би безбројне Голготе,

И горку судбу роба у синџиру!

Ту авет страха. Мотри с палисаде

Кроз уперене цеви, злокобница!

Узбуне диже да продуби јаде

Гладноме робљу из голих жица.

Обилази нас у нашим сновима,

У магновењу, границама јаве;

Зором нам прети новим поморима

Кад се стројимо да нам броје главе.

Синоћ је Душка саломила чума!

У бунилу је јурнуо ка жици!

И викао је помрачена ума:

„Слобода — ту је! Стижу савезници!“

А јамари се смејали са зида

Над невољником у јами Шент Вида.

Ту, гора од свих, авет понижења,

Љигава, блатна, пантљичара стара,

Врти у мени у горка буђења,

Душу ми једе, а утробе пара.

Расте са мојом бедом, бескичмена!

Кад ме кундаче, онда диже шију,

Кад ме вређају пашчад безимена,

Прелива жучи моју агонију.

Кад наше јадне, изгладнеле жене

Спроводе кругом, бледе као сени,

Авет ми распне груди ојађене;

Од понижења све тоне у мени.

Тако, Драгане, састављамо дане:

Под нама шљунак, озго небо голо,

Дроњци нам крију чапре одеране,

Очај и беда свуда наоколо...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“