Д. Рајковић - Аветни брод

Аветни брод

Још Злодух бди на мосту трагичне олупине,

Што се распада рђом сред устајалих вода.

Ни компаса, ни крме. Кроз нечастиве тмине

Јарбол језиво шкрипи изнад аветног брода.

Допиру кашто гласи са расклимане лађе,

На махове се чини да се и песма чује,

А кад се магла разби и слабо око снађе,

Злодух с командног моста мађијом командује.

Стењу ланци и витла. Блатно сидро се диже

На кружно путовање! Зашто сирене муче?!

По загађеној води вапор привидно гмиже -

Да би приспео сутра где је већ био јуче.

Палубом силно смеће и искапљене флаше.

Неко украо секстант. Крма продана давно.

Злодуху то не смета. Њега једино плаше

Непоуздани ланци, јер то је што је главно.

Опет завија песма испод натрулог дека.

Овог пута је хорска с пјандурама без слуха.

Пљуште здравице димом у славу нечовека,

А он се само смешка очима узмидуха.

Брод му броди у месту. На комаде се круни.

Од задњег путовања једва пашалук оста.

Посада сву ноћ коцка, што путнике не буни-

„Јер најбољи још увек диригује са моста.“

30. јануара 1996.                  Д. Рајковић                     

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“