Д. Рајковић - Меланхолија

Меланхолија

Нејасни бол с којим освићем уморан пре свитања;

Празнина напуштене бараке у грудима;

Трње бодљикаве жице из таме Ћезене и Еболија

По зидовима моје несанице;

Вапаји над опустелим сновима;

Бдења;

Наде у оковима;

Крст без Голготе и васкрсења-

Меланхолија моја.

Туга за земљом давно напуштеном?

Да ли?

Ил’ бол за светом који постоји само у успоменама;

Бол за ратним друговима трагично палим;

За честитим родитељима и њиховим скровитим

огњиштима;

За младошћу за првим љубавима,

За белим багремовима пред вољеном кућом,

За прохујалим.

Вратићемо се земљи једног чаробног јутра

И сам сам певао жудно!

Али и да кренемо сутра,

Шта ми повратак носи?

Утеху?

Мир жељни?

Топлину родитељског крова?

Ил’ потсмех злураде багре,

Јер тај свет не познајем више, не разумем више,

Тај раскалашни свет хвалисаваца, свашточина

И лажова.

Укрштају нам се путеви кашто

И иза кулиса мога ђутања и моје усамљености,

Чујем разговоре њине.

Је ли то свет мојих далеких сећања,

Чедни свет моје младости,

Који сам волео, о ком сам сневао, коме сам певао,

Свет безазлених радости?

Ил’ неко несито племе

Које је донело невреме?

Можда ја живим на обалама без реке,

Са сенкама заборављеним крај пута који води никуда,

Са одјецима чији су извори давно пресушели,

Са песмама које трепере као црне шамије

Иза ковчега самоубице.

Можда је, ипак, фукара једина стварност преостала,

А мој свет само сенка на периферији јаве,

А сумња, сапутница једина у овим ноћима чемпреса

И несанице.

Да ли то зора опет растире своје покрове плаве

Пред равнодушним окнима моје самице?

Да ли ми носи утеху?

Ил’ можда потстрек да се отиснем већ једном

Преко потоње границе.

Д. Рајковић          

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“