Д. Рајковић - Новембар 1989

Новембар 1989

Новембре, знам ти ћуди - твоје олује снежне,

Кад се у топлом куту покрај огњишта снива,

И твоје лапавице и ветре неизбежне,

Видике замагљене и бескрај белих њива.

Ми смо некако блиски по изгледу и добу,

На задњој деоници непреваљеног пута:

Ти сваким даном ближе - децембру, а ја гробу;

Моје косе су сличне белини твога скута.

Ал ’ ових дана, хладни, носиш ми дивне гласе -

Вали слободе златне навиру као плима:

Свуд дотрајале свеће тиранима се гace,

А црвоточна царства нестају буњиштима!

Зато сам опет срећан упркос свију зала,

Јер присуствујем смаку једне свирепе Лажи,

Што је под сваким сводом народе отровала!

О, како пропаст њена - и опија и снажи!

И нисам више самац коме се чопор смеје,

Нити уклети Сизиф на изгнаничкој стази.

Новембре, са твог свода ноћас ме сунце греје,

А са пахуљом сваком по једна звезда слази!

Сачувао сам снове! Нису их скубле псине,

Нит ’ прегазило време, нити очаја врело;

Опет ће барке моје низ звездане пучине,

Па и да умрем сутра - с песмом ћу на опело!

Новембре, ко би рек’о још овог бабљег лета

Да ће Слободе дари, лепоте небозарне,

Постати дивна стварност на очи целог света

За силне милионе од Балтика до Варне!

Д. Рајковић                      

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“