Д. Рајковић - Свитање

Свитање

Често су снови стварнији

и од стварности саме.

Јутро је засуло ведром

Моја сањива окна и тугу празне собе,

И обешене слике што из прошлости зуре

На мене усамљена;

Зора је обишла луку и својом кичицом штедром

Дотакла барке беле

И травњаке, и воду, и облаке црвене,

Што на обзору горе, после синоћне буре,

Као успомене.

Из мира аквареле,

Само се једно једро отисло руменом водом,

Нечујно као тајна.

Носи ме у простор и време, у свитања далека,

Сновима Бригадуна,

Кад сам пловио, занет, у сусрет сутону ил зори,

Са Њом на прамцу чуна.

Плужи малено једро, у сусрет Сунцу броди.

Какве ли тајне крије?

Којим ће обалама?

Зашто у овој ведрој идили на води

Са галебом у лету, — ја видим себе сама?

Чежња, ил немир, ил жудња, ил прегажени снови?

Или све скупа? И зашто?

He бих умео рећи,

Ал срце моје опет старим заносом плови

Ка ведрим освитима, ка промашеној срећи.

О, броди, једро бело, валима чежње и боја!

Подржи снове моје макар били и варке;

Иза видика оних чека ме Утеха моја,

На једном скровитом жалу,

Крај привезане барке.

Подржи снове моје да и ја развијем једра,

Па да у освит кренем са Њом на прамцу чуна;

Можда ће мразном срцу сванути зора ведра?

Можда ћу ипак стићи до жељног

Бригадуна?

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“