Д. Рајковић - Туга

Туга

Сећам се!

Пре много и много година,

Једног чаробног мајског дана,

Ходао сам овим стазама,

Тражећи имена знана.

У сенци манастира, у хладу зимзелена,

Тек неколико познатих хумки,

Неколико тужних успомена!

А свуд унаколо

Жагор и весела вика,

А преко реке коло

И море познаника.

Сећам се!

To беху дани безазлених радости после логорске беде

И дани ведрих снова

Који ће да уследе:

Куповале се куће, кола и нова одела,

To беху дани великих слава,

Венчања, крштења и благодарења

И тек понеког опела.

Сећам се!

Сви ми бејасмо једно

И народ, и свештенство и круна,

И један владика само,

Ал свака црква пуна...

А данас!?

Ретка су истинска славља,

А стара познанства још ређа,

Само се гробље шири

Преко далеких међа.

И кудгод окренем са зебњом

Своје уморне очи,

Видим познато име

На некој мермерној плочи.

И док се браћа крве чак и са светих амвона,

Све чешће чујем, туго,

Јецај посмртних звона...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“