субота, 31. август 2019.

Д. Рајковић - Туга



Туга

Сећам се!
Пре много и много година,
Једног чаробног мајског дана,
Ходао сам овим стазама,
Тражећи имена знана.

У сенци манастира, у хладу зимзелена,
Тек неколико познатих хумки,
Неколико тужних успомена!
А свуд унаколо
Жагор и весела вика,
А преко реке коло
И море познаника.

Сећам се!
To беху дани безазлених радости после логорске беде
И дани ведрих снова
Који ће да уследе:
Куповале се куће, кола и нова одела,
To беху дани великих слава,
Венчања, крштења и благодарења
И тек понеког опела.

Сећам се!
Сви ми бејасмо једно
И народ, и свештенство и круна,
И један владика само,
Ал свака црква пуна...

А данас!?
Ретка су истинска славља,
А стара познанства још ређа,
Само се гробље шири
Преко далеких међа.
И кудгод окренем са зебњом
Своје уморне очи,
Видим познато име
На некој мермерној плочи.
И док се браћа крве чак и са светих амвона,
Све чешће чујем, туго,
Јецај посмртних звона...

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош


          



Нема коментара:

Постави коментар