Д. Рајковић - Брује звона

Брује звона

О, ведри летњи дани! Како су богати дари

Што ми их поклањате у предвечерје моје!

О, млаке звездане ноћи како ме опијате -

Док понирем у ваше блиставе перивоје!

Како осмех Слободе подгрева срце мразно!

Како тирани трну пред лицем витезова!

Како се видици шире све до звезданих жала!

Како је стварност ноћас смелија и од снова!

Падају симболи мрака и непојмљивих зала,

Што су ницали дивље из праисконске тмине!

Начетих мозгова куле од Камчатке до Риге

Распадају се прахом! О, дивне светковине!

Већ чујем брује звона са московских звоника;

Из таме Лењинграда диже се Петроград бели;

Вијоре заставе руске где се варварске виле;

О, како све то душу и осваја и цели!

Можда ћу сутра и ја к’о негда моји стари

Обићи Русију свету, Русију што се буди,

Да слушам, усред Кремља, у Вазнесенској цркви -

Химне васкрслом Христу из небројених груди.

И да се из тог храма, у седим годинама,

Обратим сенима оних што су на Тргу пали,

Да им укажем пошту усрдним молитвама,

Јер су живот и младост Слободи жртвовали...

О, млаке звездане ноћи како ме опијате

Док понирем у ваше чаробне перивоје;

Све је свечано ноћас!.. Само се утваре јате,

Тамом где чаме Срби - трагично племе моје!

Августа, 1991.            Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“