Д. Рајковић - Зашто не причекасте

Зашто не причекасте

Зора просипа румен по набораној води пролетњој

Иза облака мрене пламено лице открива;

Меланхолија моја, друга немила, више ме не походи:

Негде на раскршћу новембра напустила ме тужна одива.

Јутрос се радујем пролећу са ове далеке риве,

Јер снове моје није упокојила тама,

Јер жудње за Слободом, до јуче химере неизводљиве,

Постају опојна стварност на многим обалама.

Ипак не могу да склопим горких сећања странице,

Јер заметена мраком и обесвећена крвљу невином,

Многа пролећа минуше и без избора и без надања.

Шуме нам беху једини сведоци страдања,

А реке и пути само границе

Између смрти и трајања.

Ко би могао заборавити пролеће 45.

Нико до мртви!

Или Кочевје грозно што адска стратишта крије,

Где су и џелати лудели од ужаса,

Избезумљени крвљу сатанске пра-оргије.

Звони!

Крај оба манастира почивају драги сапутници моји!

О, зашто не причекасте још коју годину,

Још који дан, можда тренутак који,

Па да се заједно радујемо Васкрсу,

Празнику и симболу, пролећу и Слободи.

До краја живота ви сте сагоревали будно

Гдегод се жртвовало и где се чојство броји!

О, како да вам јавим да није узалудно

Ваше жртвено дело! - Остварују се снови!

И зато нека редови ови,

Надахнути светлим гробовима крај оба српска храма,

Буду посвећени вама, само вама,

Ратни другови моји!

Ускрс, 1990.       Д. Рајковић