Д. Рајковић - У лудој ноћи

У лудој ноћи

Откад стигосмо збегом на ветромет Балкана,

Никад имали нисмо за вође горе људе

И никад јадна земља, осветом опхрвана,

Није страдала грђе но ове ноћи луде.

Гонимо једни друге као душмани клети;

По зоолошком кључу у чопоре се збили;

Ликују паликуће; прастара крв се свети

Крвљу суседа што смо к’о својту походили.

Попујемо о вери и призивамо Бога,

Кога смо порицали к’о безбожници холи,

Да бисмо богомољу првог комшије свога

Разнели динамитом - јер се друкчије моли.

Кидишу узмидуси са чишћењем терена,

Јер још домова има што нису рушевине,

Јер задња капља крви још није проливена!...

Боже, хоће ли икад безумна ноћ да мине? !.

Шантићу племенити, грозна је наша јава:

Од твог драгог Мостара више ни трага нема,

А „љубав, младост, огањ“ - све згариштима спава;

Твоје „Остајте Овдје“ - ноћас је анатема.

Децембра 1995.                  Д. Рајковић              

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“