Д. Рајковић - Децембар 1992.

Децембар 1992.

Опет ми шаљеш, хладни, разочарења нова

Из земље праотаца коју сам мајком звао.

Је ли то племе српско? Или свет пустолова

Који, по сећањима, не бих ни препознао.

Опет ми стижу гласи из постојбине моје:

Очај сакатих тела, поворке бескућника

И понижење гладних што се све више роје

Око казана супе - у земљи без видика.

Свуда чељусти гробне, ковчези, несаница,

Невесте у црнини, чемер и агоније,

Док се синови срамних партиских улизица,

Крију у заветрини - од Шведске до Шпаније.

Множе се разбојишта као паклене море;

Олимпијада смрти у безумној арени;

Ти бираш паликуће, а сви мостови горе;

Докле ћеш лудовати, мој роде острвљени?!

Докле ћеш слати младост у безакоња клета,

Без гриже и без стида, да бесмислено гине

И да продаје душу пред лицем целог света

Служећи несловесно - црвене свашточине...

Две године су прошле од оног лудог дана

Кад си понео омчу уместо стег Слободе!

И мада ти је груда - зверствима отрована,

Опет си изабрао сотоне да те воде!

Д. Рајковић   

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“