Д. Рајковић - Мора

Мора

Са раскопаног друма

Пружила ми је фењер нека сабласна рука: -

To је објава, друже! Чувај се раскорака,

Чуо сам опомену иза решетке мрака.

А тмина стисла грозно, ни гробна гора није,

He видим скоро ништа, ни стазе, ни улаза,

Чему дрхтави жижак са ове старудије,

Кад свуд беспућа срећем, а нигде путоказа!

А кад се око мало свикло на помрчину,

Угледах казамате! Прете скелетно сиви,

Сведоци мртвих нада дижу се у висину

Као предворја пакла на острвљеној њиви.

Са сваком стопом гроза. Неке наказне жвале

Изкезиле се на ме и све ми нешто броје;

Гњиде у униформи шанчеве ископале:

Страже Дедињем виле, где се стенице гоје.

Ту је и Кућа Смећа са стовариштем тмине.

Пазе је вукодлаци да зора не засветли.

Обилазе је с цвећем аветне главешине

Из страха да не сване, да не запоју петли.

На изрованој њиви два сиромаха пука

Погрбљени под квотом. He види им се лице.

Сем окошталих руку од тешког аргатлука,

Све су прекриле друго црвене гусенице.

У том гласина рикну: - Куд звераш, издајниче!?

У корак и л’ под киблу! Претња им уши пара.

Напрежем слабо око да видим ко то риче,

Кад тамо смркнула се главата пантљичара.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“