Д. Рајковић - Елегија

Елегија

Ја певам за сапатнике и за везано робље;

За брата Милутина, за ратне другове мртве;

Ја певам за Станишића и за острошке жртве;

За Србе мученике бачене на Пасје Гробље.

Ја певам за сељаке из бедног ријечког села,

Што их ни криве ни дужне стрељаше код Штитара;

Ја певам за бескућнике, за стада изгорела,

За живе буктиње српске крај згажених олтара.

Ја певам за српске мајке што у најтеже дане

Пођоше тифусном стазом да деле судбу с нама;

Ја певам за свештенике што су по гудурама

Парали мантије своје да нам превију ране.

Ја певам за драге сени с Љевча, гробнице сиве;

Гле, сузе навиру редом за кости раскопане;

Ја певам за Ђуришића, за знане и незнане,

Што их душмани српски, преваром, спалише живе.

Ја певам за браћу Србе стрељане после рата

Шумама Кочевља стравна и широм Словеније;

Ја певам за невољнике из мрачних казамата,

Чију судбину горку нико још открио није.

Ја певам за српску децу, за шегрте и ђаке,

Што их бацише, туго, пред грозне бункере Срема;

Ја певам за изгнанике, за косовске тежаке,

Јер ни на заветној груди Србину места нема.

Ја певам с болом за Дражу, за трагичног хероја,

Што се борио ко витез у невитешко доба;

И колико год бих хтео - ни реч ни суза моја -

He могу рећи тугу његовог незнаног гроба.

Ја певам јер браћу моју клевета гнусна блати:

Прогањали су их живе, сад их скрнаве мртве;

Ни тајну Дражиног гроба Срби не смеју знати!

Чега се убице боје? Освете или жртве?

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“