Д. Рајковић - Пролеће

Пролеће

Соњи

Стигло је са осмехом јутра да ми дотакне зене

Под надстрешицом сна;

Просуло петељке различка плава

И жутих болиглава

Пољем до водене пруге;

Обишло шуму да је окити клијањем

И језеро мехурима где станују дуге:

To рибе дишу сањарим

И није ме брига да л ме ко чује, сметена!

Ено, већ ми се смеју у лице

Модрим осмехом љубичице!

Нека! He марим!

Мени је пријатно овако с образом на трави,

Где моји маратонци мрави

Промичу трчећим кораком лавиринтима ливаде.

Све некуд јуре,

Вечно се журе, рудари!

Где им је мравињак, мислим?

Да л знају кућни број?...

Кардинал у црвеном плашту, са гране расцветане,

Веје пропланком и гором

Опојни цвркут свој...

Из влаге

Извиле главе

Печурке наге.

По једној шећу, ко да се журе,

Румене буба-маре.

Кажу доносе срећу, и радост, и госте драге

Кад им угледаш лет.

Хајте, крените већ једном са гљиве на онај цвет

И донесите ми Соњу, мог најмилијег госта,

Или бар вести њене

С далеких обала Сене.

Око мене

Трепери све од сунца, и мириса, и врења,

Од узбуђења!

О, то су пролетње грознице о којима младост пева;

Сад знам.

Те тихе олује,

Те жудње за видицима недостижним,

Те лудорије у полусну драгом,

Ти гласови ветра, и шуме, и воде,

Што само младост чује—

Дугиним трагом.

Под храстом самцем са гнездом у коси

Њишу се светлосне мреже дахом развигоре

И сунца неимара.

Како ме ово тихо љуљање одмара,

Крај шуме безазлене што поглед кошуте крије!

Да л се то диже једро да ме сањива носи

У луку поезије?...

Ноћ је већ давно пала врх Мон Парнаса

И врх Мон Мартра.

Шта Соња ноћас снива?

Нека досадна штива из замршеног Сартра?

Или /е то је жеља моја/

Магнолије у цвету, лирику сунца

И боја.

Српско Село 1984.

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“