Д. Рајковић - У јеку Српске ноћи

У јеку Српске ноћи

Док се под туђим небом песма Слободи вије

И осиони старци тону идејном баром,

Ми притежемо омче око сопствене шије

У седмо-јулском слављу са другом тамничаром!

Где су ишчезли снови?! Зар дела Немањића

И Душанове међе не значе ништа више!

Зар легендарна жртва Стевана Синћелића

У борби за Слободу - никог не инспирише!

Зар не напаја груди плејада великана

Што се под Карађорђем као лавови бише

Противу насилника, дахија и султана

И добру српску земљу- свом крвљу искупише.

Зар ни поратне жртве трагичне Зеленгоре

Или колоне мртвих око Кочевја сива

He буде општесрпско гнушање на злотворе

Из братоубилачких партиских офанзива!

He, осим празнословља и беспредметне граје,

Нико изворно ништа још предузео није;

Наше пећинско доба неокрњено траје -

У знаку развалина, јада и мизерије.

Јер изворима српским помућене су воде;

Жртвене снаге духа заледила је страва;

За то и нема никог да тргне мач Слободе:

Где су хероји мртви - племе сном мртвим спава.

7. јула, 1992.                     Д. Рајковић           

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“