Д. Рајковић - Прелом

Прелом

На безизгледној стази читава вечност прошла;

Иза копрене мрака - све жбири и убице;

Многа чемера врела у стихију надошла;

Распадају се царства пророка варалице!

По видокругу целом што је скоро до јуче

Тонуо непрозирним провалијама тмине,

Разбуктале се гневом слободоносне луче

Као звездана јата! О, дивне светковине!

Ко су ти храбри људи? И шта та светла значе

У сенци борних кола и бодљикаве жице?

To су стихије младих и од тенкова јаче,

Што се не плаше више пророка варалице!

To је најлепши поклон са мог тегобног пута

У ове благе дане новорођеног Христа;

To је чаробна Нова, Слободом надахнута,

Што и с олујног свода на изгнаника блиста.

Величанствене миље то су кораци први,

Што воде у Слободу из пра-пећинске тмине;

To су звездани венци што никоше из крви

Безбројних мученика од Балтика до Кине.

Ал ’ тим светлосним морем један кутак се мрачи -

Још отаџбином тужном царују свашточине;

Хоће ли племе моје светлом да закорачи

Ил ’ ће и даље врачу клицати из пећине?

Божић, 1990.                            Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“