Јован Поповић Липовац - Биографија

Јован Поповић — Липовац представља необично занимљиву личност с краја прошлог и почетка овог вијека. Био је изгнаник, пјесник и путописац, надасве родољуб и познати ратник са балканских и руских евро-азиjских ратних попришта.

Рођен је у Грађанима 1856. године у породици Ђока Поповића, свештеника, који је, као окорели противник режима књаза Данила, био принуђен 1857. да напусти родну груду и емигрира у Аустрију. Јован је основну школу и гимназију учио у Котору, Задру, Загребу и Београду. Након завршене средње школе уписао се на Московски универзитет, са којег је пријешао на артиљеријску академију и успјешно је завршио. Једва је чекао да окуша ратну срећу и да почне тећи војничку каријеру. Када су се огласиле прве пушке у херцеговачком устанку (1875) пристио је из Русије као добровољац на испомоћ својој браћи. Већ тада, као деветнаестогодишњак, показује личну храброст. Наредне 1876. године учествовао је у жестокој борби између Црногораца и Турака на Рогамима (близу Подгорице). Војничке врлине испољио је у руско-турском рату 1877—1878. године на ратишту у Бугарској (око Плевне). Ево што је о томе забиљежио хроничар у Гласу Црногорца (1884): „Липовац је у све ратове био командир "Изгубљене дјеце". Под Авлијар, први се попео и посјекао турског команданта, зашто је добио крст светога Ђорђа 4. реда. На Девебојни, 1878. године отео је осам топова и заробио све топнике, зашто је добио крст св. Ђорђа I степена, бр. 14, којега не носи ниједан официр у милион руске армаде“. Истакао се касније у корпусу генерала М. Скобаљева приликом угушивања побуне у Туркменији 1879—1880. год. Тада је тешко рањен. Одликован је орденом св. Владимира. На вијест о бокешком устанку 1882. године сакупио је 17 црногорских печалбара добровољаца у Бугарској, са којима је пожурио да притекне у помоћ устаницима. Србијанске власти, су га, међутим, у томе осујетиле. Код Ивањице су га заправо ухапсиле и пошто је био руски официр и држављанин, протјерале у Бугарску. Липовац је потом, ипак, успио да се пребаци у Црну Гору, гдје је боравио од 1883. до 1898. године. Књаз Никола га је наименовао за свог ађутанта. Год. 1890. унапријеђен је у чин бригадира црногорске војске. 

За вријеме својег боравка на Цетињу Јован Липовац је активно учествовао у културном и јавном животу. Писао је и објављивао разне пјесме: љубавне, патриотске, елегичне, као и баладе, романсе, легенде и јуначке спјевове. Пунио је странице цетињских листова и часописа: Гласа Црногорца, Црногорце (Павловићеве), Зете, Нове Зете, Луче и др. Оглашавао се и у периодичним публикацијама ван Црне Горе (Преодница, Застава, Српска зора, Словинац, Јавор). Појављивао се и у руској периодици. Преводио је Љермонтова и Мицкјевича.

Као посебна издања изашле су му шест књига од којих су најзначајније - монографија историјско-етнографског садржаја под називом „Русија и Црна Гора у вријеме императора Петра I” (С. Петербург 1883), и карактеролошка студија „Црногорци и црногорске жене” (С. Петербург 1887). Поповић је био један од иницијатора развијања аматерске позоришне умјетности у Црној Гори. Појављује се и као аматер-глумац у првим представама „Балканске царице” у Зетском дому 1888. године.

Почетком овог вијека Липовац се поново нашао у руској војсци као пуковник. Учествовао је у руско-јапанском рату (1904—1905) у коме се још једанатут доказао као врстан војни старјешина. и тада је рањаван два пута. Том приликом је добио и чин генерал-мајора. И за вријеме првог свјетског рата Липовац је реактивиран. Командовао је дивизијом у борби против Њемаца у Галицији. За вријеме Октобарске револуције прелази у Париз, гдје је и умро 1919. године.

Јован Поповић-Липовац је за показано јунаштво и ратне заслуте, поред поменутих, добијао и разна друга признања и висока одликовања. Између осталих био је носилац и златне Обилића медаље. Уз то, руски цар му је био додијелио и богати спахилүк (имање) на Криму, са годишњим приходом од 7.000 до 8.000 рубаља, што му је управо омогућавало да у вријеме петнаестогодишњег борављења у завичају често путује. о томе свједочи и његов друг из дјетињства и пријатељ др Лазо Томановић, када на једном мјесту вели „он је, од 12 мјесеци у години десет проводио по Москви, Петрограду и Паризу, а по два у Грађанима“.

Липовац је био плодан пјесник. За живота је био веома популаран. Његове пјесме су у своје вријеме много читане. Познатије су му пјесме: Босански осветник, Издајица, Манита мајка и др. Због његове пјесме Манита мајка, објављене у 21. броју Црногорке (1885) са антиаустријском садржином, назначени број овог часописа је забрањен у Аустрији, па је дошло до његовог обустављања и до објављивања друге пјесме чији је аутор Ф. Ковачевић. Али, Липовац се почео поодавно заборављати и поред тога што су о њему као пјеснику изрицани и позитивни судови, па и ласкаве похвале. Липовчеве пјесме су цијенили Јован Јовановић Змај, Лазо Томановић и др. Иако његово пјесништво није могло издржати мјерила времена, његов животопис је достојан спомена и поштовања.

Др. Душан Ј. Мартиновић

Портрети

(Био-библиографски преглед)

Цетиње, 1983.