Д. Рајковић - Вељку Гостиљцу у спомен

+ Вељку Гостиљцу у спомен

Ти нас остављаш, Вељко! О, како мори сета

И како мутним оком навире суза бола!

Отварају се двери твога загробног света

У ново постојање измеђ’ звезданих кола.

Довиђења у вечност! Ближи се час растанка:

Јеца погребно звоно са црквеног звоника:

Откривају се тајне и свемирног пропланка

Твоме духовном бићу са Господњих видика.

Рекох ти довиђења, јер сви ми од постања

Тражимо излаз жудни из љуштуре нам дробне;

Чак се и неверници присете покајања

Пре но што закораче преко границе гробне.

Ал’ ти одлазиш с вером. Твоје духовно око

Већ види тиху луку у хармонији сфера,

Јер си целог живота веровао дубоко

 У тријумф Божје правде над мраком Луцифера.

За градње Манастира истрај’о си до краја,

Често уз муке живе и чемер несанице,

Док се к’о осмех јутра изнад чаробног гаја

He заблисташе торњи Слободне Грачанице.

На свом земаљском лазу многе невоље обра,

Али никада мржња не отрова ти груди;

Светлео си човештвом у дне и зла и добра

Као подвижник прави, к’о човек мимо људи.

Ти одлазиш у вечност с ове планетне тмуше

На другу страну јаве, у димензије нове;

Још једном довиђења све док и наше душе

У твоју тиху луку коначно не уплове.

28. септембар 1994. 

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Из очаја

Из очаја

Лутам по љутом кршу пут неких чемерних брда.

Како су језива само! Ко запуштене ране.

Некрст и Нечист дигли погане главе свуда,

А цркве тугују празне - потсмехом ућуткане!

Ни граје, ни песме нигде, ни револта, ни клетве;

Свак своме јаду тепа испод црепуље мрака,

Док српско име и веру, две драгоцене жетве,

Мрве аветни жрвњи партијских вукодлака!

На врх Ловћена неки грабљиви несит сео;

Прекрио тешким крилом гробницу Владике Рада;

Уместо капеле скромне, какву је песник хтео,

Притисла му је кости - паганска громада!

Његошу што је вером и пером служио Богу,

Незнабожачки знамен поврх Ловћена творе!

Зар га схватају они, зар га волети могу

Џелати Пасјег Гробља, Кочевља и Зеленгоре!

И док с Косова стравна допиру црни гласи,

He одзива се нико са ових смрзлих стена!

Да л се још једна звезда моме племену гаси?

Да л је и Српска Спарта за Српство изгубљена?...

Има ли игде иког да ме утеши, тужна,

Да све ово што рекох, ипак, истина није,

И да визија моја, и трагична и ружна,

Открива само једну страницу историје?

И да ће из ове море ах, само реци, брате!

Сванути хришћанско јутро с пламених видика,

Па кад се светиње српске на стара огњишта врате,

Нестаће мрака и горких поворки изгнаника.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Florida keys

Florida keys

Свиће! 

Са тамних брегова над морем

Слећу брбљива јата на јутарње воде:

Кљују пучину — рибари.

Гласови повратника зује ко једно биће

Из млаких легала у пари,

А цеста, несаница, што сву ноћ бди и брине

Између две пучине —

Путне фењере гаси.

Под ведрим окриљем зоре хитам цестом по води

У сусрет отоцима што се заливом вреже;

Са белим кићанкама постројили се вали

У шпалир до видика;

Миришу рибарске мреже;

А с јануарског свода сунце већ потиљком пали.

Некад сам сатима снио походе безизгледне

У своме грму крај Саве где сам маштао, мали,

Па ме и знанци и странци због те склоности чедне

Често скитницом звали.

О, снови младости ране, како сте скромни били!

И како безбојни пред јавом ових кристалних рива!

Наслеђе сте ми, ипак, богато оставили:

Дете у мени никад није престало да снива.

А сад под старе дане давнашњи гласи ме маме

Поднебљу које сам знао само из школских књига

Да лутам архипелагом под сводом од цикламе,

Да плужим јутарњим валом где спектар се прелива.

И да опсењен пратим, кроз бисер тихих вода,

Облике ван овог света — раскошне коралне баште

И сенку, претходницу, нашег провидног брода

Како нечујно хода

Перивојима маште.

Ноћ ме срела пред кућом Ернеста Хемингвеја

И управила светлу ка задњој миљи пута;

Ништа се не види више са ивице кеја

До прохладна пучина

Звездама обасута.

Како су небеса светла над луком повратника

И како мисао тоне

У безсвест космичких тема!

Да ли је ту и Нова што нам је ноћи оне,

Оне чудесне ноћи,

Горела над колевком Детета из Витлејема?

Можда је угарак сада на стравном згаришту сфера

У сутерену таме

Измеђ звезданих кола?

Ал прва зрака њена над Колевком од сламе

Запалила је зубље које утехом горе

Већ безброј поколења.

О, дивно Бадње Вече!

Са краја овога пута као с ивице света

Све ми се чини једно — и небо, и земља, и море,

И милијарде светла од једног до другог пола,

Што бескрајима горе —

Ноћас то свемир цвета!

А кад са дахом јутра звезданих светова неста,

Затекла ме је зора далеко од мог стана,

Крај једног мангровог грма на риви Ки Веста —

Ко дете очарана.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“