Д. Рајковић - Писмо украдено

Писмо украдено

И овог пута кани седи изгнаник Рамо

Да обрадује сестру. Самотна је и стара.

Ваљда ће писмо стићи. Нису сви хуље тамо,

Теши се стари ратник и спрема нешто пара.

А онда му се чини да је педесет мало,

Па стотинарку дода. Нек’ се помогне јадна.

Од чемерног живота што јој је преостало

Да бар божићне дане не дочекује гладна.

Двапут је на коверти реч проверио сваку

И број спрата и избе где је реума мучи,

Па кад се уверио - све је тачно у длаку -

Крену хитно на пошту да писмо испоручи.

Отицале су ноћи. Брижно. Због свашточина.

Освануо и Божић. Слутње се свешћу јате.

О Савиндану карта из отаџбинских тмина:

Вапај дрхтавом руком - што се не јављаш, брате?!

31. јануара, 1996.                        Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“