Д. Рајковић - Звездани часови

Звездани часови

— Песма Слободи —

Све више царства страве и тајних губилишта

Бледе ко ружни снови после освита дана;

Све чешће виновници безбројних мучилишта —

Дрхте у љуштурама сред мора узбуркана.

Од врха Естоније до црноморских жала

Диже се раја гневом као олујно море;

Чаша жучи је пуна; судња коцка је пала

Да у звезданом часу савести проговоре.

Гледам бескрајни ланац деце, људи и жена

Са свећама у руци! На хиљаде их има!

Како опија душу та младост безимена!

Како Балтичке земље пркосе тиранима!...

Па гласни херој Гданска! Ко не зна за Валесу

И тврде работнике што се ко један збише

Да са жуљавих руку варварске ланце стресу,

Да земља Сјенкевића опет Слободом дише!...

Млади мађарски борци мрве симболе мрака

Са свију својих здања, са своје тробојнице;

На застави је рупа где беше петокрака;

Границом покидане све бодљикаве жице!...

Ноћас се свирепо дело сенилних тамничара,

Стравични зид Берлина на бесмислицу свео

Кад се стихија младих, жељна Слободе дара,

Изли на онај ведри, свеотаџбински део!...

Из некад златног Прага опет се јека чује:

Ново пролеће чешко спремају млади људи.

Чак и бугарском грудом Слобода одјекује

И невезано робље из тешке море буди!

И док је зов Слободе срећне народе пре’но

Те најсмелији снови очас посташе јава,

Моје трагично племе, ко да је опчињено,

И у звездане сате - још сном болесним спава!

Новембар, 1989       Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“