Д. Рајковић - Звезда над Врачаром

Звезда над Врачаром

Многе нас гониле хајке, и туђе и наше,

Многе године прошле у беди и очају,

И, гле, ко негда царство свирепог Синан-паше,

И царства тирана нових - свуда се распадају.

А ти се дижеш, храме, из светог пепелишта;

Од сваког сутона лепши и сјајнији од зоре;

У сваком српском срцу твоја су упоришта;

У сваком српском дому - за те кандила горе.

Сваком честицом твојом по једна капља зноја

Добрих синова твојих са свију српских страна

И многих изгнаника што су огњишта своја

Свили под туђим небом - широм меридијана.

Ти си наш тешки испит и мера вере свете;

У српској ноћи зрака што окупља и мири;

Ти си наш понос и потстрек на нове узлете;

На твоме светом месту - ставе се сви увири.

Под сводовима твојим Срби ће наћи луку

Спокојства и ведрине, и поред свих недаћа;

Ти си и мост на ком су пружила братску руку,

Без двојбе, један другом, и завађена браћа.

А кад твој крст заблиста изнад куполе главне.

Огледну ће се ,златни, у сваком Србину верном,

Па кад забрује звона и химне староставне,

Испуниће се груди радошћу неизмерном,

Јер приводи се крају једно божанско дело,

Дело честитих руку и немерљиве славе;

Срби се враћају листом на своје заветно врело;

K’O ЗВЕЗДА НАД ВРАЧАРОМ БДИ ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ.

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“