Д. Рајковић - У српској ноћи

У српској ноћи

Сени ген. Михаиловића

Још једна годишњица. He знам која по реду,

Јер увек ми се чини да је то било јуче,

Кад сам те слушао, гладан, сведен на број и беду -

Твој глас је био туђи. Знао сам да те муче,

Да су ти беле ноћи - горких бездана ждрела

Без сна и заборава; јава тежа од море!

Хоћеш ли, жудео сам, планут’ са старих врела

Да обнажиш пред светом убице и злотворе?

Како сам скрхан пао, а како мало знао

О пакленом терору иза гвоздене мрене,

Где се и ван апсане људски дух распадао

Са вечитих распећа и грозе усмерене.

Из твог претсобља смрти, где су те дрогирали,

Твоју сенку су слали да јој гомила суди,

Да би ти сваку здраву мисао ућуткали -

Ћосићи-политкоми и клаке полу-људи.

Док су те беспомоћна вукли по судској бари

Да би се име твоје што више оцрнило,

Спремали су ти тајно стратиште јаничари -

Ђиласи, Ранковићи, све Срби, срам их било!

Савести острвљене певаху Титу оде,

„Јер га родио Титан и, веле, борба мати“,

А тебе мученика рад’ правде и слободе,

Срби на родној груди не смеше опојати...

Још једна годишњица! Јесмо ли вредни жртве?

He знам. Све више сумњам у честим очајима;

Срећни народи славе своје хероје мртве,

А ми у српској ноћи - кличемо тиранима!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“