Д. Рајковић - Мисисипи

Мисисипи

Румени ветри свитања

Спустили су ме на твоје замагљене обале;

Путовао сам дуго, још од голуждраве младости,

Да те походим, Заносна!

На сплавовима маште хитао сам твојим водама

из школских скамија,

Из безимености логора,

Из туге велеграда,

И ево, јутрос, иако уморан од ожиљака и скитања,

Ослушкујем, као младенац, твоје тајне шапате,

Удишем твоје влажне мирисе

И тонем опијен у прасамоћу твојих отока,

Што си их миленијама вајала.

Реко чудна!

Све у твом сливу кипти снагом исконском,

И све је бујније, и силније и веће но другде!

Твоје магле су прави облаци на води,

А кише - старозаветне поплаве;

Твоје олује - помахнитале стихије,

А муње - архајског неба прве ватре стравичне.

Али и твоје ведрине - ведрије су но другде,

И твоје сунце сјајније,

И оранице родније,

И звезде крупније,

И јесени раскошније,

А твој жетвени месец пунији и већи но игде.

А кад се излијеш, Голема,

Наличиш на море што дели светове;

Тако су те и описали први путници,

He познајући тајне твојих граница.

Од твојих хладних извора где су језера бројнија но људи

До врелог увира где се коте алигатори и урагани,

Читав мозаик народа!

Од црвенокожаца и бледих лица до црнаца и креола!

Сваког си привукла, Неодољива!

И хероје и крвопије, и пионире и пробисвете,

И одбегле робове, и робијаше,

И песнике и скитнице;

Чак се и гусари залетели са твојих скровитих ада.

А кад је Твен постао капетан ових вода,

Поклонила си свету два величанствена пустолова,

Тому Сојера и Хаклбери Фина.

Они ће освојити срца планете.

Тајанствена,

Како се крај тебе радо сања и радо самује!

To је самоћа, без туге, бесконачна.

Самоћа која буди снове и визије;

Самоћа живота на сплаву,

Пуна најлепше поезије!

А кад се вече огледне у твоје воде широке,

Ко их воли

Видеће, иза копрене мрака, сплавове и сплаваре,

Барке и бродаре,

И велики вапор са Твеном на командном месту,

И његове вечне путнике,

Како одмичу валима успомена.

И ко их воли,

Чуће гласове на води,

И песму са невидљивих обала,

И промуку сирену пароброда -

To капетан Твен пристаје крај свог вољеног Ханибала.

А кад све утоне у самоћу воде и тугу растанка,

Јавиће ми се, као осмех у ноћи, моја љубав скривена,

Љубав једина!

Њене очи су пријатни немири,

Њени увојци нежни додири,

Њени шапати - драге утехе,

А њена хаљина, коју је сама шила,

Дах ноћи са Велике Воде...

И ту на узглављу реке која је вечно млада

Као и њени хероји,

И ми ћемо опет бити млади, и срећни, и лепи,

Као некада на обалама Тиренског мора,

Кад смо дочекивали зору -

У заборавима.

Д. Рајковић               

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“