Мусић Стеван
Две тамне сенке, два витеза журе
Кроз гору која умире у тами.
Две тамне сенке, два витеза, сами,
Положив копља, на коњима јуре.
Кроз гору лете коњи виловити,
Покаткад који завришти и рже.
Витези шапћу: Брже, брже, брже,
До зоре ваља на Косову бити.
Поноћни ветар, кроз ноћ без месеца,
Поноћни ветар увија и јеца,
На ноћну игру сабира костуре.
Страва. А друмом који се беласа
Као до два греха, до два црна гласа,
Две тамне сенке, два витеза журе.
Милош Видаковић “Царски сонети”
Нема коментара:
Постави коментар