Д. Рајковић - Смрт на Зеленгори

Смрт на Зеленгори

Нешто ме тргло, ко ујед, из таме несвестице;

Кроз отшкринуте капке, у прва светла зоре,

Назирем гавранове.

Ко црне опомене надлећу грабљивице

Над тугом Зеленгоре.

Одузет до појаса лежим у кржљавом жбуну,

Без хране и без воде! О, само да киша почне!

Свуд око мене тела изрешетана труну!

Шта чекам?! Чему се надам?!

Већ ме и вране кљују!

Раскубле су ми усну па ћe и дупље очне!

Покрај руке ми пушка, моја глувара стара!

Да л’је шкодила иком? Сумњам.

Највише мени!

Имам и „парабелу“—

Али храбрости није—

Да је прислоним челу.

О, што ме не открише кад су рањене тукли

Да ме, бар за живота, не раскубају вране!

* * *

Како завидим Нешку, трагичном хероју!

Носили смо га на смену у неком ћебету старом;

Његове обе ноге ранама прекривене.

Кад смо под једном косом пали уморни-мртви,

Наредио је тихо:

Наставите без мене!

И јаукнуо је хитац чемерно, неповратно!

Још ми у свести трне;

Још видим крваву бразду измеђ два ока слепа

И шаку земље црне,

Што су згрчени прсти у јаду ископали.

Често ме мучиле слутње, ал’тог сам дана знао

Да је с Недићем Нешком не само Човек пао,

Heгo и стварност једна којој смо припадали.

* * *

Чујем гласове многе! Да л’ ме то варају чула?!

Ил’ можда пропадам опет у збрку несвестице?

He, нису привиђања! Стазама низ литице

Слазе јамарски момци. Можда бригада цела!

За њима—

Колоне дима!

To пале гором мртве!

Чудно!

Зашто се у овом часу све више одвајам од тела

И као на сцени некој посматрам себе сама

Како се вашљив, знојав провлачим гудурама

И пужевима храним?!

И док се много горко искуство открива,

Чекам крвнике своје без зебње, унакажен,

Јер шта ми могу сада,

Сем да ме спале жива!

На ту мисао грозну, с приливом срџбе старе,

Плану глувара моја на прве јамаре,

И тајац неверице мину широким

Кланцем.

Онда ватрени пљусак од челика и беса

Заора жбуњем и трњем,

Запраши ледином и станцем,

Заурла до небеса!..

Све гори око мене...

Огањ грудима хара...

О жеље, испуњене!..

И док је капао живот из мог рањеног ока

У тами Зеленгоре,

Грану мисао једна-утехе неизречене—

Можда ћу опет срести Недића и Дерока

Кад пређем границе вечне!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Вељку Гостиљцу у спомен

+ Вељку Гостиљцу у спомен

Ти нас остављаш, Вељко! О, како мори сета

И како мутним оком навире суза бола!

Отварају се двери твога загробног света

У ново постојање измеђ’ звезданих кола.

Довиђења у вечност! Ближи се час растанка:

Јеца погребно звоно са црквеног звоника:

Откривају се тајне и свемирног пропланка

Твоме духовном бићу са Господњих видика.

Рекох ти довиђења, јер сви ми од постања

Тражимо излаз жудни из љуштуре нам дробне;

Чак се и неверници присете покајања

Пре но што закораче преко границе гробне.

Ал’ ти одлазиш с вером. Твоје духовно око

Већ види тиху луку у хармонији сфера,

Јер си целог живота веровао дубоко

 У тријумф Божје правде над мраком Луцифера.

За градње Манастира истрај’о си до краја,

Често уз муке живе и чемер несанице,

Док се к’о осмех јутра изнад чаробног гаја

He заблисташе торњи Слободне Грачанице.

На свом земаљском лазу многе невоље обра,

Али никада мржња не отрова ти груди;

Светлео си човештвом у дне и зла и добра

Као подвижник прави, к’о човек мимо људи.

Ти одлазиш у вечност с ове планетне тмуше

На другу страну јаве, у димензије нове;

Још једном довиђења све док и наше душе

У твоју тиху луку коначно не уплове.

28. септембар 1994. 

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“