Код Штрбине
Сјени поручника Каљевића
Сакрише
се Турци од незвана госта,
Те тридесет и пет у тој кули оста –
А како им бјеше? То је огањ знао:
Не изађе нико, ту је сваки пао!
Изгореше грозно као нико више.
А долином који у логору бише
Пострадаше љуто, и тај логор беса
Пун је свуда турске и крви и меса.
Леш до леша кужно у вјечности спава,
А никога није, да их затрпава;
Ту гаврани гракћу и лобање кљују,
И дроб турску ждеру, све и себе трују.
Пропланци се црне од нечисте крви,
И пашчад им вуку растурене кости
А потоци куже од заразне стрви,
За Косово да је, освете је дости!
Те тридесет и пет у тој кули оста –
А како им бјеше? То је огањ знао:
Не изађе нико, ту је сваки пао!
Изгореше грозно као нико више.
А долином који у логору бише
Пострадаше љуто, и тај логор беса
Пун је свуда турске и крви и меса.
Леш до леша кужно у вјечности спава,
А никога није, да их затрпава;
Ту гаврани гракћу и лобање кљују,
И дроб турску ждеру, све и себе трују.
Пропланци се црне од нечисте крви,
И пашчад им вуку растурене кости
А потоци куже од заразне стрви,
За Косово да је, освете је дости!
Нема коментара:
Постави коментар