Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Муселимова главица

 

Муселимова главица

 

Посвета : своме пријатељу и познанику 

из крвавих дана,

господину капетану Љубишићу –

команданту наше артиљерије

на Месина и Бардањелима.

 

Ниже Бардањела крвавијех брда

Издиже се једна Главичица тврда

Изнад самог села, званог „Муселима“,

Те Главице име познато је свима

Са Пипера славних што су први стигли

На њезино голо, раскопано теме,

И заставе своје поносито дигли,

И сагнали клето азијатско племе.

 

Вешовића војска с Бардањела доле,

Вучинића оздо, уза стране голе.

А Љубишић храбри, коме равна није,

Син Србије моћне, браћи помоћ даје,  

С Меси преко Кира топовима бије

Српске ране лечи и Косово каје.

 

Турци страшно гину, Главица се руши,

Крв и ватра бљује, бојиште се пуши;

Мртви, на хиљаде тог су дана пали,

Док су наши славно на Главицу стали.

 

Села Муселима та Главица седа

Све челичним кољем ограђена беше,

И крвавом жицом од четири реда,

И подземним шанцем што га разнијеше

Хаубице наше тог крвавог дана,

Кад је многим, многим рака ископана;

 

Бајонета кад је страшан звекет био

И крваве сабље, док је прескочио

Сваки херој Пипер преко оштрих жица,

Под заштитом с Меси српских хаубица;

Ту, гдје су се мушки с противником клали

Витезови наши, и за Српство пали, -

 

Ја одлазим често, и то сваког дана,

Из логора идем до вечног им стана,

И посматрам Скадар на језеру плаву,

Град, ког’ никад нећу предат забораву,

И тужно му пјевам: зашто ниси пао

Док нас ниси тако сасвим скупо стао!?

 

И док црне мисли у срце ми рију,

С Тарабоша Турци у Главицу бију.

Гдје граната падне - што ваздухом гуди

Сахранило би се по педесет људи.