Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Пут на море

 

 

Пут на море
из збирке “Отаџбини и Љубави”
 
Кароцијер ме вози сама,
Шиба своју кљусад знојну
И жури се ко на војну.
Прашине се диже тама....
 
У прашини поред пута
Дјевојчица једна стоји
И ружице неке броји
Гола, боса, бледо жута
 
То биједно сиротанче
Из десне ми руке пружа
Неколико свјежих ружа
“Изволите драги странче!...”
 
Кароцијере! Чекај мало
Што се журиш ко на војну?!
Заустави кљусад знојну!
Тешко ми је срцу пало,
 
Тад’ сироче приђе живо.
Поред мојих кола стаде,
Мој дар прими. Руже даде.
“А да л’ ће ти бити криво:
 
Јеси л’ Турчин господине?”
А по чему судиш мала?
Не по души твојих зала. –
Фесови су капе њине“.
 
Насмејах се: А ти шта си?
„Ја Српскиња душе чисте!”
Е и ја сам таке исте.
Збогом мала! Срећна да си!
 
Тад’ кароцијер шину доре
Заморену кљусад знојну
И пожури ко на војну.
Појави се Сиње Море.
 
За леђима нашим оста
Краљевина Црна Гора
Спуштасмо се низ врлети
На закуке, пут Котора.
 
И ја тако путујући
Са висина одозгора
Скоро све до Дубровника
Гледао сам преко мора
 
Тај ми поглед бјеше тужан,
Васиона сва је пуста!
Над пучином морском свуда
Простире се тама густа.
 
Кароцијер ме вози сама,
Шиба своју кљусад знојну
И жури се ко на војну.
Прашине се диже тама....
 
Котор 1910. год.