Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Свијет и гробље

 

Свијет и гробље
из збирке „Прве Пјесме”
На умјетниковом гробу
 
Изнад црне земље и од кости праха,
Небо као покров над вјечитим миром,
Само ваздух трепти, к’о од неког страха,
Преко пустих плоча и гробова широм.
 
А утроба земље још несита стење,
Мој је живот буни, што крај мртвих лута.
Ја осјећам да се сваки спомен пење,
То се земља мучи мене да прогута.
 
С твога гроба грудва одрони се мала
Јер на њему нема спомена ни плоче.
Ту је скривен млађан живот идеала,
Који много хтеде и прерано доче.
 
Усрцу си стапо своје идеале.
Да запојих њима младост рода свога...
И ево те мртва! Ни суза, ни хвале,
Ни признањачијег! Ништа ни одкога!..
 
Сад тек видим јасно колко свијет мари.
И колко те жали, што те вјечност крије.
Сви су живи твоји познаници стари,
Ал’ ни једног данас на твом гробу није.
 
Моја суза кану – ако суза вреди
И ево ти танку воштаницу палим.
На будућност мислим и крв ми се леди!
Ја на твоме гробу и свој живот жалим.
 
Једна хумка земље и све затрпава.
Пријатељства сваког нестаје тог маха.
Над гробљем, свједоком људског заборава
Само ваздух трепти, ко’ од неког страха.