Жеље и снови
из збирке,
“Отаџбини и Љубави”
Војиславу Ђенисијевићу
Сад сањах, друже: како сједимо у цветном парку сами
Ја и она. Миришу ђурђевани и априлске ружице бајне.
Ја сав збуњен стезах јој заносно ручице у тихој тами,
С молбама: о, драга.. повјери ми са свога срца тајне!
Ноћ.. Бехар липа по нами ко снијег одозго тихо пада..
Вјетрић као да шапће: „О женско створење красно!
Када те толико моли, онда кажи му искрено сада:
Да ли си и ти опијена љубављу као и он толико страсно?”
Једини мјесец гледа како се љубимо не знајућ’ ништа за се,
А прамен њезине косе по моме суморном лицу брише,
Опијен љубављу чистом слушах њезине умилне и тихе гласе:
Доста је! Видеће ко... Немој ме овде љубити више!”
Али ја, као чела кад падне у цвијеће да пије сласти,
Из јутра рано, када је пуно мајске бриљантне росице меке -
И ја тако из дивне косе, ко поноћ црне, у бојној страсти
Удисах дражи јасмина, босиљка, ружа и друге мирисе неке!
Мој живот
Ну, када скочих са одра, свануло јесење јутро веће...
О, каква разочарења спазих и страшна угледах чуда:
У мјесто рајскога парка, цвијећа, љубави, живота и среће,
По пустим и голим брдима мојим снијег се виђаше свуда.
И у мом биједном стану владаше пустиња права,
Никога... само ја и једна статуа хладна ћутасмо неми....
Живот пун бола... горчине... разочарења и црних страва,
Све моје срушене наде једино сличне су овој теми.
Велика, вајарска дјела још моје очи познале нису;
Не дођох гдје се умјетник послије свршеног Зевса одмаро,
Још нисам познао ни славни Пантеон на Акрополису,
Тамо гдје је Фидија расто и Хомир стихове стваро.
Још и сада у мојој машти дивотне панораме стоје:
Златнога Прага, Венеције и стародревнога града Рима.
И, ето, још се опростих несрећне и бурне љубави своје.
Ја сам клонуо страшно и већ сам збогом казао свима!
Мој народ -
Или не!...Напред само! - Тако сам себи ја морам рећи,
С признањем: у таштој души да славе много и много желим:
А када чујем да мој народ почиње златну слободу тећи
И ја ћу из туђег свијета полећет тада с грудима врелим.
И први плотун кад громко у мојим клисурама плане.
И ја ћу жудно скочити у борбу и крв за Српство лити,
Па кад се све сврши, и сунце златне слободе мом роду гране
Тада ћу само и ја у милој земљи ко срећан човек бити.
Сјећам се: кад само једном доживљех вријеме бурно,
О ратном стању збораше свуда цијела наша јава,
И жене српске када се на бојна поља спремаху журно.
Да тужној Херцег-Босни поврате свете слободе права.
Али све прође! Европа клета, наш познати тирјанин стари
Не даде народу моме да јуначки славно умире тада,
Или да сруши ропство! Шта она за моје Српство мари!
То бурно вријеме мину. Али ја чекам, и друго по реду пада.
У Пљевљима 1910. год.
Војислав Војо Ђенисијевић
Нема коментара:
Постави коментар