Мој јадовник!!
из збирке „Прве Пјесме”
Јадовник!...
Да ли вам тужно кроз душе звони
То име што ме по срцу пара?!
Да л’ с ваших срца уздахе гони,
Ил тајну тугу у њима ствара?
На Јадовнику вјечито тавном,
Ви нисте можда никада били,
Нит’ су се кад год над вама тужно
Његови црни облаци вили.
Ал’ ја сам често усамљен био,
На Јадовничком највећем вису
Ни једна страна свијета нема,
Погледи куд ми лутали нису.
И јулских дана, на Јадовнику
Ледени сјевер тијело вам реже,
Клисуром сваком у свако доба,
Снијега старог сметови леже.
Увијек кад сам на Јадовнику,
Врх мене гавран по који кружи,
Кроз ону пусту самоћу горе,
С којом се цијелог живота дружи.
Посматрам Српство са Јадовника,
Погледом сузним и пуним жуди,
Сјећа ме прошлост народа мога,
Вијекови срећни! Вијекови худи!...
Доље се види Суводо стари,
До ког је Вожда са војском стизо,
Суводо славни, на ком је Вожде
Народа Српског, заставу дизо.
Са друге стране Јавора стрмног,
Види се Српства највећа нада
Равнице плодне, планине, брда
То вам је дична Србија млада.
Србија која за Српство живи;
Која се ропства отресла прије
Стотину љета, Србија дична!
У њој се Српска будућност крије.
Сад Збогом, дична Србијо, снажна!
У теби Српства уздање стоји.
У томе часу на јужну страну,
Одоше сузни погледи моји.
Тамо се види Дурмитор горди,
Над којим сунце најприје сине.
Под старим снијегом висови стоје,
Дуж целог Кома и Сињевине
Свака је стопа у крви била,
Тих голих брда, те земље свете.
Гдје увјек расту највећи борци,
Јунаци: Пиве, Мораче, Зете.
Погледах сада западном крају,
Тамо се магла повија густа,
И Херцег-Босне не видим брда
Јер их је тама покрила пуста.
На југо-исток светоме даљу.
Чежњиво скрећем погледе своје:
Тамо се шири Србија Стара,
Тамо је тужно Косово моје.
О тужна браћо, свијета широм!
Из наших руку све су нам тргли
Душмани наши. – Ми смо се сами
С неслоге своје у ропство вргли.
Јадовник!...
Да ли вам тужно кроз душе звони,
То име што ме по срцу пара?!
Дал’ с ваших срца уздахе гони,
Ил тајну тугу у њима ствара?
из збирке „Прве Пјесме”
Јадовник!...
Да ли вам тужно кроз душе звони
То име што ме по срцу пара?!
Да л’ с ваших срца уздахе гони,
Ил тајну тугу у њима ствара?
На Јадовнику вјечито тавном,
Ви нисте можда никада били,
Нит’ су се кад год над вама тужно
Његови црни облаци вили.
Ал’ ја сам често усамљен био,
На Јадовничком највећем вису
Ни једна страна свијета нема,
Погледи куд ми лутали нису.
И јулских дана, на Јадовнику
Ледени сјевер тијело вам реже,
Клисуром сваком у свако доба,
Снијега старог сметови леже.
Увијек кад сам на Јадовнику,
Врх мене гавран по који кружи,
Кроз ону пусту самоћу горе,
С којом се цијелог живота дружи.
Посматрам Српство са Јадовника,
Погледом сузним и пуним жуди,
Сјећа ме прошлост народа мога,
Вијекови срећни! Вијекови худи!...
Доље се види Суводо стари,
До ког је Вожда са војском стизо,
Суводо славни, на ком је Вожде
Народа Српског, заставу дизо.
Са друге стране Јавора стрмног,
Види се Српства највећа нада
Равнице плодне, планине, брда
То вам је дична Србија млада.
Србија која за Српство живи;
Која се ропства отресла прије
Стотину љета, Србија дична!
У њој се Српска будућност крије.
Сад Збогом, дична Србијо, снажна!
У теби Српства уздање стоји.
У томе часу на јужну страну,
Одоше сузни погледи моји.
Тамо се види Дурмитор горди,
Над којим сунце најприје сине.
Под старим снијегом висови стоје,
Дуж целог Кома и Сињевине
Свака је стопа у крви била,
Тих голих брда, те земље свете.
Гдје увјек расту највећи борци,
Јунаци: Пиве, Мораче, Зете.
Погледах сада западном крају,
Тамо се магла повија густа,
И Херцег-Босне не видим брда
Јер их је тама покрила пуста.
На југо-исток светоме даљу.
Чежњиво скрећем погледе своје:
Тамо се шири Србија Стара,
Тамо је тужно Косово моје.
О тужна браћо, свијета широм!
Из наших руку све су нам тргли
Душмани наши. – Ми смо се сами
С неслоге своје у ропство вргли.
Јадовник!...
Да ли вам тужно кроз душе звони,
То име што ме по срцу пара?!
Дал’ с ваших срца уздахе гони,
Ил тајну тугу у њима ствара?
Нема коментара:
Постави коментар