Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Наши Песници

 

 

Наши Песници

 

Сави Радовановићу, пјеснику,

погинулом на Јадранском Мору.

 

У Скадру ме ево, мој садруже мио,
Близу ког си и ти, на бојишту био. —

Пјевали су многи подижући чашу:
„Кад ли ће мо видјет Отаџбину нашу

У слободи светој, и крв да се лије?”
А сада их нигдје на бојишту није,
 
У овоме за род судбоносном часу,
Опет њина дела похваљена сва су,

Пишу, ма да нигдје не видеше боја
Али то су синци - госпоскога соја!
*
Зар и може бити код нас песник прави
Када не зна лепо да се дами јави,

Који није увек модернога стила.
И којему нису соарета мила,
 
Који не зна да се у салону креће,
Тај се код нас никад песник звати неће;

Песници данас тек су они, друже,
Са фразама страним што се увек служе!

А зашто је пјесма? Да је свако чита,
И најмање дете да јој радо хита,
 
И све да разуме што му пјесма каже –
Ал’ пјесници таки ријетко се траже!

Ми смо, “глупа“ маса што за народ гине
И за срећу своје славне Отаџбине.

Тако мисле наши “критичари славни”
Има ли их данас што су теби равни,
*
Не, ни једног! Ти си за род српски пао,
И “модерним” свима славан пример дао:

Како треба да се Отаџбина воли
Кад пјесника срце за народом боли!
 
Ал пјевати, друже, о слободи, рају,
Па у бој не поћи, далекоме крају,

Крв витеза гдје се на бојишту лије
То искрена душа песникова није!
*
То је било лане, једног летњег дана,
Сједили смо сами код хотел: “Балкана”.

За последњи динар двије вина чаше
Поручисмо тада: „Е, у здравље наше!“
 
Отвори ми одмах свога срце жеље,
И причати поче: Крилатице Реље.

“Хоћемо се скоро са Турцима клати,
Да нам хоће, брате само Санџак дати,
 
„Преко твога Пљевља и Сјенице равне,
Па у сусрет браћи Црне Горе славне!-

Таква скромна беше наша жеља мала,
Остварење барем првих идеала.
 
А сад, Битољ гдје је, размисли се, брате,
Ви прођосте свуда, к’о да гледам свате.
У веселом трку највећега маха,

Србија је Силна, она нема страха,
Тако исто наши славни Црногорци,
За слободу Српства најстарији борци!
*
Ту смо радо многи у ратничком свету
Предали се срећи на судбину клету
Кад ти мору оде и ту нађе мира,
Ја сам био негдје код ријеке Кира,
 
Ал’ тако би било и крај мена да си,
Ту познанства нема, то су страшни часи –
Ту син оца не зна, ни брат види брата,
 Ту, тражимо, друже, само — Азијата!
*
То је било лане, једног летњег дана,
Сједили смо сами код хотел:”Балкана”.
За последњи динар двије вина чаше
Поручисмо тада: „Е, у здравље наше!“
 
Отвори ми одмах свога срце жеље,
И причати поче: Крилатице Реље.

“Хоћемо се скоро са Турцима клати,
Да нам хоће, брате само Санџак дати,

„Преко твога Пљевља и Сјенице равне,
Па у сусрет браћи Црне Горе славне!”

Таква скромна беше наша жеља мала,
Остварење барем првих идеала.

А сад, Битољ гдје је, размисли се, брате,
Ви прођосте свуда, к’о да гледам свате.

У веселом трку највећега маха,
Србија је Силна, она нема страха,

Тако исто наши славни Црногорци,
За слободу Српства најстарији борци!
*
Ту смо радо многи у ратничком свету
Предали се срећи на судбину клету
 
Кад ти мору оде и ту нађе мира,
Ја сам био негдје код ријеке Кира,
 
Ал’ тако би било и крај мена да си,
Ту познанства нема, то су страшни часи –
 
Ту син оца не зна, ни брат види брата,
Ту, тражимо, друже, само – Азијата!
 
Завидим ти, друже, није ми те жао,
Кад си тако славно на бојишту пао
 
И видио Јадран, ком’ си пис’о песме,
Како га се Српство никад одрећ’ не сме.
 
Доказ’о си свима за песнике „мале“.
Да су већи Срби но ти што се хвале
 
У јавности нашој тако триумфално,
А целога рата код куће су стално,
 
И не знају шта су од граната звуци,
Нит’ познају муке на подбарној луци,
 
Гдје ти цео живот влажна земља пије,
А одозго киша за вратом ти лије.
 
Ватре нигдје нема нити сме је бити,
Противника свога морамо се крити,
 
А дух ти се јежи, срце ти се стреса,
Једеш комад тазе неварена меса.
 
И још кад га има, кад ће да се грије?
А о хљебу нигдје ни говора није.
 
Гдје је тешко доћи до кошуље чисте,
Шест пуних мјесеца у сваког су исте,
 
Гдје ни један минут слободе ти нема,
И гдје никад не сме човјек да задрема.
 
Па још кад се чује да душман приснажи,
Сваки пада к земљи и заклона тражи
 
Један камен само дражи би ти био
Него да ти даду и свјет овај цио
 
Песник, који не зна о животу томе,
Неискрено пише о народу своме,
 
Кад у пјесми плаче: „Јадна земљо моја!”
А нигдје га нема сред крвава боја.
*
Већ је ноћ дубока Да се песма скрати!
Ал’ душа ми жели да се опет врати
 
На негдашње лепо друговање наше
Пошто оне двије искаписмо чаше,
 
Дигосмо се мрачни из хотел: „Балкана”,
И то после подне, једног летњег дана,
 
Шетасмо по чудном и бурноме свету
До Калимегдана тражећ срцу мету.
 
Ти ми тада пружи своју прву књигу:
“Ево, читај друже, и разбијај бригу!”
 
То бејаху твоје „За Слободом” песме,
Без вредности да су, то се рећи не сме.
 
Ал’ о њима нигдје ни помена вије!
„Критичар“ их баца, и на њих се смије,
 
Немајући појма о твом осјећању
Јер ти ниси био у - високом звању!
*
Ти к’о млађи бјеше у туђему раду,
Па ипак си смело подизао наду,
 
И крај тешког рада што те уморав’о,
Колико си мого толико си даво!
 
Једном си ме пит’о: „Је ли неко писо
О песмама мојим, кроз које сам ди’со,
 
И казао свима, и теби и њему,
О срцу и Српству, о свету и свему?“,
 
“Не, баш нико, друже и жалосно то је,
Једино је, “Штампа“ учинила своје.
 
Ниси песник богат и модерног стила
Већ сиромах - ког’ је сва несрећа била!
 
20 априла 1913 год. у Скадру