Његовом
Краљевском Височанству
Престолонаследнику
ДАНИЛУ
Предговор
Предговор
сам вазда сматрао као онај део књиге, који има свој нарочити циљ да заштити
писца од његових мана или пак недостатака у способности на пољу књижевног
рада, те на тај начин писац својим предговором украћује другима право писања
објективне критике.
Са
свим далеко од те помисли, Ипак ћу написати неколико ријечи о овој својој
књизи: „Нови и стари дани.“ Али мој предговор није у горе наведеном циљу, него
има свој нарочити задатак, да упозна поштоване читаоце са разлозима који су ме
руководили у издавању ове најновије своје збирке стихова.
Да бих могао пред читаоце изнијети упоређење између прошлости и садашњости моје отаџбине, потребно је било, те сам у први део ове књиге унео најновије радове, а у други део оне који су већ излазили у времену од пуних десет година, од како је 1903. год. први пут моје име угледало свијета у „Сомборском Голубу“ и „Цариградском Гласнику", другим разним листовима, часописима као и посебним збиркама: „Прве пјесме“ 1908, год. Београд; „Отаџбини и Љубави“ 1910. Дубровник; и "Пјесме Свијету“ 1912. год. Ниш, којих је са свим већ нестало, а свијет се ипак интересује знајући да сам био ја једини писац књижевних производа те врсте, и живео тамо међу некадашњим т.з. Отоманским Србима, а као наставник српске гимназије у Пљевљима у времену између 1908. и 1912. године. Живео сам у оним крајевима гдје није нико пјевао па наравно, да се, ни моји радови не могу назвати „пјесме“, већ само успомене на старе и нове дане, које сам доживео као рођени син онога народа и оних крајева који су и са мном у својој прошлости, преживели много борбе и тешких мука послије којих смо дочекали своје поновно рођење на свијет.
Године 1910. на дан 3. јула, био сам удостојен највећом пажњом Његовог Краљевског Височанства Престолонасљедника Данила, тиме, што ме је свесрдно примио и обдарио за успомену својом високоцијењеном фотографијом са својеучним подписом, те сам био дубоко дирнут Његовим осјећајима и распитивањем о мојој Отаџбини под Турцима.
Од тада сматрао сам за своју највећу српску дужност манифестовати благодарност своје скромности. Но како сам тада стално живео у Турској као наставник српске гимназије у Пљевљима, и као подајник Турске, нисам смео посвједочити оно што сам желео, једино из политичких разлога.
Пошто је данас, пак настало са свим друго и срећније доба по моју Отаџбину, то сам се и сам отресао оне несрећне и вјечите стрепње, и учестаних одговарања пред турским властима, јер поп и учитељ, властима Турске вазда су били трн у оку.
Сада
сам пак сматрао за своју прву дужност да учиним оно што нисам смио прије с
погледом на опште културне и просветне прилике своје домовине и свога опстанка
у њој.
Овогодишњи Велики-Петак, кога сам најсрећније провео у Крвавом Скадру на Бојани, појачао је ту моју намјеравану тежњу, те дефинитивно одлучих издати "Нове и старе дане“ као успомену на тријумфални - побједоносни улазак Његовог Краљевског Височанства Престолонасљедника Данила у крвави град Скадар на Бојани, којим су величанственим чином још више потврђена права историје Српскога Народа.
Д. М. Јефтовић - Полимац
У Пљевљима На Митров-дан 1913.
Нема коментара:
Постави коментар