+ Вељку Гостиљцу у спомен
Ти нас остављаш, Вељко! О, како мори сета
И како мутним оком навире суза бола!
Отварају се двери твога загробног света
У ново постојање измеђ’ звезданих кола.
Довиђења у вечност! Ближи се час растанка:
Јеца погребно звоно са црквеног звоника:
Откривају се тајне и свемирног пропланка
Твоме духовном бићу са Господњих видика.
Рекох ти довиђења, јер сви ми од постања
Тражимо излаз жудни из љуштуре нам дробне;
Чак се и неверници присете покајања
Пре но што закораче преко границе гробне.
Ал’ ти одлазиш с вером. Твоје духовно око
Већ види тиху луку у хармонији сфера,
Јер си целог живота веровао дубоко
У
тријумф Божје правде над мраком Луцифера.
За градње Манастира истрај’о си до краја,
Често уз муке живе и чемер несанице,
Док се к’о осмех јутра изнад чаробног гаја
He заблисташе торњи Слободне Грачанице.
На свом земаљском лазу многе невоље обра,
Али никада мржња не отрова ти груди;
Светлео си човештвом у дне и зла и добра
Као подвижник прави, к’о човек мимо људи.
Ти одлазиш у вечност с ове планетне тмуше
На другу страну јаве, у димензије нове;
Још једном довиђења све док и наше душе
У твоју тиху луку коначно не уплове.
28. септембар 1994.
Д. Рајковић
Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар