Д. Рајковић - Смрт на Зеленгори

Смрт на Зеленгори

Нешто ме тргло, ко ујед, из таме несвестице;

Кроз отшкринуте капке, у прва светла зоре,

Назирем гавранове.

Ко црне опомене надлећу грабљивице

Над тугом Зеленгоре.

Одузет до појаса лежим у кржљавом жбуну,

Без хране и без воде! О, само да киша почне!

Свуд око мене тела изрешетана труну!

Шта чекам?! Чему се надам?!

Већ ме и вране кљују!

Раскубле су ми усну па ћe и дупље очне!

Покрај руке ми пушка, моја глувара стара!

Да л’је шкодила иком? Сумњам.

Највише мени!

Имам и „парабелу“—

Али храбрости није—

Да је прислоним челу.

О, што ме не открише кад су рањене тукли

Да ме, бар за живота, не раскубају вране!

* * *

Како завидим Нешку, трагичном хероју!

Носили смо га на смену у неком ћебету старом;

Његове обе ноге ранама прекривене.

Кад смо под једном косом пали уморни-мртви,

Наредио је тихо:

Наставите без мене!

И јаукнуо је хитац чемерно, неповратно!

Још ми у свести трне;

Још видим крваву бразду измеђ два ока слепа

И шаку земље црне,

Што су згрчени прсти у јаду ископали.

Често ме мучиле слутње, ал’тог сам дана знао

Да је с Недићем Нешком не само Човек пао,

Heгo и стварност једна којој смо припадали.

* * *

Чујем гласове многе! Да л’ ме то варају чула?!

Ил’ можда пропадам опет у збрку несвестице?

He, нису привиђања! Стазама низ литице

Слазе јамарски момци. Можда бригада цела!

За њима—

Колоне дима!

To пале гором мртве!

Чудно!

Зашто се у овом часу све више одвајам од тела

И као на сцени некој посматрам себе сама

Како се вашљив, знојав провлачим гудурама

И пужевима храним?!

И док се много горко искуство открива,

Чекам крвнике своје без зебње, унакажен,

Јер шта ми могу сада,

Сем да ме спале жива!

На ту мисао грозну, с приливом срџбе старе,

Плану глувара моја на прве јамаре,

И тајац неверице мину широким

Кланцем.

Онда ватрени пљусак од челика и беса

Заора жбуњем и трњем,

Запраши ледином и станцем,

Заурла до небеса!..

Све гори око мене...

Огањ грудима хара...

О жеље, испуњене!..

И док је капао живот из мог рањеног ока

У тами Зеленгоре,

Грану мисао једна-утехе неизречене—

Можда ћу опет срести Недића и Дерока

Кад пређем границе вечне!

Д. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“

          

Д. Рајковић - Вули Лазаревић у спомен

+ Вули Лазаревић у спомен

1914-1994

Ти си кренула с Дражом трагичне четрес прве

На сатанине слуге и аветне им чете,

Што до данашњег дана наставише да мрве

Нашу невољну груду и задужбине свете.

На зов савести чедне к'о млада Равногорка

Са утехом си стигла у судбоносне дане

Да нас к'о нежна сестра, у невремена горка,

Пред потерама кријеш и да нам видаш ране.

Млели те ратни жрвњи - очај, беда и јади –

Па Босанска Голгота кланцима недосежним,

Суочила си чуму и пегавца и глади

У бунилима врелим по наметима снежним.

Познала си горчину и савезничких жица

Са групом рањеника, уз подсмех полусвета,

Да би срушених снова постала избеглица

Из некад добре земље којом сад пелен цвета.

На трновитој стази идејног емигранта

И поред свега што се на твоју главу свали,

Светлела си међ’ нама чистотом дијаманта

К ’о дивно људско биће - које невоља кали.

Ти си кренула ноћас из свог телесног стана

Несуштаственом крају преко Господњег прага;

За тобом одисеја човештвом изаткана,

Пред тобом тихе воде цветног архипелага.

Овоземаљске сфере смрт је само почетак

Којим се завршава твоја животна драма,

Али и тријумф духа и заносни дочетак

Вечног живота с Оцем на рајским обалама.

У безвремном свету звезданих перивоја

Већ гори звезда нова, неугасивог плама;

И ми што смо те знали - већ знамо да је твоја:

To нас утехом бодриш у новим невољама.

Октобар 30. 1994.       Д. Рајковић