Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Последња писма

 

Последња писма
 
Три године, друже, овдје дане бројим
Ко просветни радник у Пљевљима мојим;
У сред тешке борбе бједе и ужаса,
Још ни од куд нема овом роду спаса,
Па живећи тако у вечитом мраку
Изгубивши наде о слободе зраку,
Ја сам ти се, друже, ријешио прије
У несрећном крају да ме више није;
Ма да ми је много домовине жао
Ипак, драги друже, оставку сам дао
И далеко идем, гдје гледати нећу
Свој несрећни народ свуда на распећу,
Одавно се, друже, већ састали нисмо.
У туђини скоро... Не шаљи ми писмо.
Ја последње дане у Санџаку бројим,
Знај: нисам ти више у Пљевљима мојим!
*
За мало ме, друже, премјестили нису
Тамо, гдје се диже под облаке Шара,
Гдје високо стоји на њеноме вису
Душанова града рушевина стара.
Доље тужни Призрен сав покрива тама....
Звуци наших звона ни од куд не стижу;
Око царске Лавре, потурченог храма
Танке и високе минаре се дижу;
Са њих сваког дана по четири пута
Монотоно јечи пјесма мујезина,
Тог до смрти своје тирјанина љута
Што се моли Богу по канону дина.
Ту су свуда, друже, рушевине неке:
Ту двор царски бјеше, ондје црква већа;
Доље танка кула Капетана Леке;
Ту те увијек, друже, све на прошлост сећа.