Мило Јововић - Смрт

   Мило Јововић

Смрт

Сваком си мрска, свак’ те презире,

Јер име твоје одвећ је грозно.

Ил’ дошла рано, ил’ дошла позно,

Увјек је горак твој љути мач.

Без милосерђа свуда допире,

Младе и старе једнако коси,

Хладноме гробу све редом носи,

Не штедећ сузе ни тужни плач.

Како си црна, смрти немила!

Од тебе ништа можел’ бит горе?

Од тебе свако крије се створе,

А ти га сл’једиш и дан и ноћ.

Невинче лудо с мајчина крила

Истргнеш, клета, у жвало твоје,

Круњене главе, силне хероје

Ти не познајеш њихову моћ.

За милост не знаш, љубави немаш,

Вапаје нич’је нећеш да чујеш:

Од кад је св’јета увјек војујеш —

Од тебе преза људски род вас.

Хладноме гробу све редом спремаш,

Богат и просјак теби су равни;

На твој су позив готови — справни

У свако доба, у сваки час.

О смрти клета и незаситна!

Ти нас поштеди твојих удараца,

Потражи само стољетна старца,

Који намрштен чека твој глас!

Што ће ти дјеца невина ситна?

Што ће ти младост још недозрела?

У којој није поре врх чела,

У којој нема сребрна влас.

Бар               Мило Јововић

Ivan August Kaznačić - Cavtajke gjevojke

 

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića

Cavtajke gjevojke

(Narodna)

O Cavtate gn’jezdo sokolova,
Dika svemu gradu Dubrovniku!
Posred tebe jezer vode hladne;
U tebi se legu sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići,
I Cavtajke gizdave gjevojke
Stare su ih svjetovale majke:
O Cavtajke gizdave gjevojke,
Kad idete na Šipun na vodu,
U brzo se sa vode vraćajte,
Da n’izidu sivi sokolći
Cavtaćani gizdavi mladići,
Da vam ne bi sv’jeće podunuli
Vam mladijem lice obljubili —
A Cavtajke gizdave gjevojke
Ne slušale svoje stare majke,
I šetale na Šipun na vodu,
Tu su hladne vode zahitile
Na vodi su kolo uhvatile;
U to toba sivi sokolići
Cavtaćani gizdavi mladići
Svaki svoju za ruku prihvati
I b’jelo joj lice celivaš .....
Neka, neka, Cavtajke gjevojke
To’e ne šlušat svoje stare majke.

Ivan August Kaznačić - Ane Vitaljkinja

 

Iz zbirke I. Augusta Kaznačića
Ane Vitaljkinja ¹)
(Narodna Dubrovačka)

Dvorbu dvori Vitalkinja²) Ane
U gospogje Valovice Pavle;
Pavla Anu i bije i kara
Često njome jadnoj prigovara:
„Službenico, Vitaljkinjo Ane,
„Ostavi se milog’ brata moga,
„Moga brata pouze³) od grada;
„Ako ga se ostaviti nećeš,
„Baci ću te u tavnicu tavnu
„Gdje ne vidiš sunica ni mjeseca,
„B’jelog danka, ni mladog junaka.“
Veće se je Ani dodijalo
Slušat korbe gospogjice svoje,
Pob’jegla je Vitaljini ravnoj,
A za njome pouza od grada:
„Vrat’ se Ane, moja dušo draga,
„Po tri put ti tvrdu vjeru davam

¹) U starome Dubrovaškome arkivu nalaze se dokazi koji jamče
istinitost ovog’ dogagjaja.
 
²) Vitaljina selo u Konavlima.
 
³) Pouza se obično zvao starješina stražarski u Dubrovniku.
 
„Nećeš dvorit Valovicu Pavlu
„Ni men’ služit pouzu od grada.”
„Ja se hoću oženiti za te.
„Evo tebi ubrus kavaloča¹),
„Pokri mi se po bijelome lišcu
„Da te ne bi sunce priuzelo,
„Ni lišce ti l’jepo potamnjelo" —
Bila mudra, al se prevarila,
Vratila se s pouzom od grada.
Kad su došli na Ploče²) bijele
On je tada Ani govorio:
„Službenico Vitalkinjo Ane,
„Ti mi pogji ponapr’jeda Pilam³)
„Ja ću doći nakon tebe Pločam.
Ona pogje ponapr’jeda Pilam
A on dogje iza nje kroz P’loče;
Sastali se na vratima grada
U Dubrovnik b’jeli ušetali.
Pak je vodi u b’jele dvorove
Zatvora je u kamare žute;
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Ne izlazi na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio.“
Stala jadna sedam, osam dana,
Veče se joj bilo dodijalo,
Izašla je na pendžer od dvora.
Vigjoše je dva vlastela mlada,
Mato Škatić i Nikša Getaldić;

¹) Vrsta platna koje se pripravlja u Dubrovniku.
 
²) Ploče, istočno predgragje Dubrovnika.
 
³) Predgragje sa zapada.
 
Pak pouzu oni dozivali:
„Ko ti ’e ono na pendžeru dvora,
„Ili mjesec, ili sunce žarko,
„Ili l’jepa Vitaljkinja Ane?
Kad pouza njih je razumio
Ovako je njima govorio:
„Nit je mjesec, nit je sunce žarko,
„Nit je l’jepa Vitaljkinja Ane,
„Nego sluga Vlaho Barjaktare“ —
Paka Ani na kamare šeta
Ovako je njome govorio:
„Službenico Vitaljkinjo Ane,
„Koliko ti moje govorenje
„Da n’ izlaziš na pendžere dvora,
„Da te ne bi kogod ugledao,
„Da me ne bi s tobom prekorio!”
Pak je male nože povadio
U srce je Anu udario,
I nožem je čedo izvadio,
Pak dozivlje slugu Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Hodi, Anu na mjehove deri.“
Vlaho ’e Anu na mjeho derao,
Ije meso i konju ga dava
I još časti dumanjski manastir.
Pak je dumna njemu govorila:
„Brate mili, l’jepa, slatka mesa
„Ljepše meso, nego jalovice!“
Meće tosti u fosu¹) na placu. —
S Brgata se momče poboljelo
I dozivlje Ivana barbjera²)

¹) Jama kroz koju se izlijevala roda.
 
²) Brijača, koji su u Dubrovniku bili i flebotomi.
 
Da mu pusti do dv’je unče krvi.
Nema barbjer gdje proliti krvcu,
Neg je proli u fosu na placu,
Ter povikne tanko iza glasa:
„Mili bože! čigove su kosti
„Il janaške, il su gjevojaške?"
Kad ga čuje pouza od grada
On dozivlje Vlaha Barjaktara:
„Vjerna slugo, Vlaho Barjaktare,
„Osedlaj mi vranca konja moga
„Jer ću poći u Gruž¹) na objede.“
Kada ga je Vlaho razumio
Osedlo mu vranca konja l’jepa.
Kad to vidi od grada pouza,
Na vranca se konja uzmetnuo
Iz b’jeloga grada pobjegnuo.
 
¹) Selo blizu Dubrovnika.