Премћанске Карауле
Машану Божовићу
Седам
белих караула што царевог блага вреде,
Са
Премћана високијех у дубоку Тару гледе,
А око
њих аскери се к’о гаврани црни шећу,
Погледају
на Шаранце: куда ли се „Власи“ крећу?
А
Премћани још спавају и сањају о слободи,
Која
ће им тога дана до сутона да се роди.
Борбу
страшну и крваву црногорски топ објави
Премћани
се пробудише и отпоче покољ прави.
Бој
се бије, крв се лије: ко ће сломит силу јачу?
Куће
горе, људи гину, жене вриште, ђеца плачу.
А с
високих караула у подножје Турци бију,
Изнад
наших глава звижде, танад грозну песму вију.
И
тако је целог дана на све стране крв се лила,
А
када се бој заврши, оваква је вечер била:
Крваво
је све бојиште, уморено ћути, дрема,
А
Турчина ни једнога на предстражи нигдје нема!
Са
свих седам караула до неба се пламен вије
У
Тари се огледају осветљене провалије.
Ватре
прште, куле горе, мјесечина грије бледа,
А ја
пишем на бојишту - да се дуго приповеда!
на
Премћанима 1-Х-1912. год.
Машан Божовић
Нема коментара:
Постави коментар